13. 09. 2017. / nacionalist.rs

Јуриш пољског краља и његових „Срба“ спасио Европу

Лета 1683. године на Беч је нагрнула највећа османлијска војска икада скупљена, и почела дугу опсаду хабзбуршке престонице. Да је тај град пао, пало би цело хришћанство. Постојао је само један човек који је могао да спаси Европу и то је био пољски краљ Јан ИИИ Собјески на челу са својим крилатим „Рацовјем“. Да није било његовог спектакуларног јуриша, ни век касније Србија не би могла да сања о слободи

Пољски краљ Јан ИИИ Собјески шаље писмо победе папи после Друге битке код Беча, на слици Јана Матејка. Фото: Wikimedia Commons/quantaoflight.wordpress.com

Јан Собјески се родио 17. августа 1629. године у малом граду Олеску у близини Лавова, у ондашњој Галицији, прецизније у Русинском војводству, на тлу данашње западне Украјине.Припадао је знаменитој властелинској породици; отац му је био русински војвода и кастелан Кракова, а мајка унука славног хетмана Станислава Жулкјевског.

Школовао се прво у Новодворској гимназији у Кракову, а потом је у истом граду, на чувеном универзитету, дипломирао оно што се тада називало филозофија. Након тога је са братом Мареком обишао Западну Европу и упознао се са многим знаменитим државницима свога времена, а притом је научио и француски, немачки и италијански. Латински је већ, наравно, знао.

По повратку у отаџбину два брата су дочекале вести о козачком устанку Богдана Хмељницког у Украјини и смрти пољско-литванског краља и великог кнеза Владислава ИВ, члана шведске династије Васа.

(Пољско-литванска република је била састављена од Краљевине Пољске и Велике Кнежевине Литванске.На сабору све властеле, након смрти владара који је носио обе титуле, бирао се нови краљ и велики кнез – обично се скраћено пише само краљ – који није морао нужно да буде из породице преминулог владара; често и није био.

Портрет пољског краља Јана ИИИ Собјеског из последње четвртине 17. века док је владао. Фото: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Премда се ова држава углавном третира као католичка, треба рећи да је била вероватно једина у Европисвог времена у којој је постојала верска толеранција према правослацима и протестантима. Није било лако да не-католици дођу до највиших позиција, али теоретски није било немогуће. Шта више, многи су великаши и остала властела били и православни и протестанти.)

Јан и Марек се пријављују у добровољце и боре се током опсаде Замошћа, а одмах потом оснивају сопствене „стегове“ коњаника, један козачки (дакле, лака коњица), а други хусарски (тешка коњица).

Међутим, ускоро бивају раздвојени због непредвидивости ратних дејстава; 1652. Марек ће умрети у татарском заробљеништву док ће Јан бити унапређен у пуковника и направиће разлику током Берестечке битке у којој су пољско-литванске снаге однеле одлучујућу победу.

Одлазак из Виланове, слика Јозефа Бранта. У санкама су краљ Јан ИИИ и краљица. Фото: Wikimedia Commons/agraart.pl

Недуго после тога, нови краљ Јан ИИ Казимир (из исте шведске династије Васа) шаље свог имењака Собјеског у дипломатску мисију у Цариград, као једног од посланика. Овај тамо учи татарски и турски језик и проучава турску војну доктрину и стратегију, а 1655. године вероватно партиципира у пољско-татарској победи над козацима и Русима (био је цео тај рат, у суштини, сукоб између Руса и Пољакаоко тога ко ће доминирати Источним Словенима и конкретно Белорусијом и Украјином).

Када те исте године буде почео Потоп – како Пољаци називају шведско-руску инвазију која је сравнила њихову земљу и побила трећину популације – Јан Собјески ће се наћи у великопољском пуку који ће капитулирати у Ујшћу и заклети се на верност шведском краљу Карлу X Густаву (из немачке династије Вителсбах), претенденту на пољско-литвански трон. Међутим, већ марта наредне године вратиће се на страну легалног краља и пријавити се за борбу под хетманима Стефаном Чарњецким и Јежијем Себастијаном Лубомирским.

Неколико месеци касније постаје крунски стегоноша и заповеда региментом од две хиљаде татарских коњаника у тродневној Варшавској бици, коју су Швеђани добили (али само на папиру; пољски губици су били минимални јер су се повукли и сачували за касније).

Спуштање барјака, слика Јозефа Бранта. Призор је из 16-17. века, након пољско-литванске победе у некој од бројних битака које су водили са Османлијама. Фото: Wikimedia Commons/pinakoteka.zascianek.pl

Наредних година, Јан Собјески ће непрестано бити на бојном пољу, биће изабран за члана сејма(сабора), учествоваће и у последњој офанзиви против Швеђана, постаће старешина („старост“) града Стрија. Бориће се против Руса у биткама код Слободишча и Љубара (обе завршене пољским победама). Биће један од преговарача са козацима.

Захваљујући свом про-француском стајалишту које је у Пољској представљала краљица Марија Луиза Гонзага, ступио је у брак са њеном дворском дамом Маријом Казимиром Луизом де ла Гранж д’Аркуан. Убрзо постаје Велики маршал Круне, а онда и пољански хетман. Члан сабора је непрестано.

Поражен је у Монтвијској бици против побуњене властеле. Након тога се борио против козака, где је повратио углед вештог заповедника те стекао звање крунског хетмана (што би се данас рекло, главнокомандујућег целе војске). У годинама које су следили играо се политике, па је чак и подржао кандидатуру Луја ИИ од Бурбон-Кондеа за пољски трон. Када је то пропало и када је изабран Михал Корибут Вишњовјецки, путем вета је са истомишљеницима активно блокирао рад неколико сабора. Због тога му је пала популарност, коју је донекле повратио успесима против Татара.

Разбијање опсаде Беча 1683. године од стране Свете лиге, пре свега пољских хусара на челу са краљем Јаном ИИИ Собјеским. Фото: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Када је дошло до нове кризе у којој су дворска и про-француска фракција оформиле „конфедерације“(побуњеничке покрете на које је властела имала право ако би проценила да краљ ради против њихових привилегија), то се поклопило са османлијском инвазијом.

Пољаци – у много томе слични Србима, што по менталитету што по историји између чекића и наковња – више су се бавили борбом међу собом него с Турцима, али је Собјески некако успео да направи баланс – иако су његови противници тражили да му се конфискују сва имања и одузму сви положаји – и да смогне снаге да одбрани земљу.

11. новембра 1673. туче до ногу Турке у Другој бици код Хоћима и заузима тамошњу тврђаву (која и даље постоји). Ово се поклапа са смрћу краља Михала, који је преминуо дан пре боја. На таласу популарности због овог великог тријумфа, сабор властеле бира Собјеског маја наредне године за краља и великог кнеза Пољско-литванске републике као Јана ИИИ.

Битка за турски барјак, слика Јозефа Бранта. Фото: Wikimedia Commons/pinakoteka.zascianek.pl

Иако му је држава била једна од највећих и најмногољуднијих европских земаља тог времена, била је разорена деценијама и деценијама непрестаног ратовања на свом тлу, тако да је наследио катастрофално стање и празну касу.

Имао је много планова, који су се на спољнополитичком пољу мењали (борба против Турака, освајање Пруске, борба против Аустрије, итд), а желео је и да реформише своју земљу у којој је властела имала огромну моћ (није успео) и да је ојача, све време се сукобљавајући са великашима који су више гледали своје новчанике него државне интересе (звучи познато? шифра: српска империја након смрти цара Душана) и који су чак планирали и да га свргну са власти, због чега је француски амбасадор, који је у завери учествовао, протеран.

Због чињенице да је Пољска била окружена непријатељима са свих страна а након борби против Отомана које ни до чега нису довеле, направио је савез са Светим римским царством (на чијем су челу били Хабзбурзи) 1683. године. Ово ће се наредне претворити у анти-османлијску Свету лигу, на иницијативу папе Иноћентија XИ, у коју ће ући и Млетачка република а две године доцније и Русија.

Пољска војска се враћа кући након разбијања опсаде Беча са ратним пленом из турског табора, слика Јозефа Бранта. Фото: Wikimedia Commons/Piotrus

Но, вратимо се у 1683. Пролећа те године, тек што су Пољска и Свето римско царство потписали споразум, Јанове уходе су откриле да се Турци спремају за нешто големо. Уверен да желе напад на Лавов или Краков, наредио је обнову уврђења и општу мобилизацију. У јулу је стигло писмо из Аустрије у којем се моли за пољску помоћ јер Турци иду ка Бечу. Пољаци су се моментално покренули, и успут покупили баварске и саксонске снаге.

Велики везир Кара Мустафа заповедао је силесијом која је бројала између 200-300.000 људи и држао је Беч под опсадом већ два месеца, са намером да продужи дубље ка Западној Европи и да заузме Рим. Јан ИИИ Собјески је стигао на челу од око 25.000 војника (то је била трећина укупних хришћанских снага) баш када су Турци били надомак пробијања зидина аустријске престонице 12. септембра.

Прво посматрајући битку са брда Каленберг (које је Кара Мустафа игнорисао и оставио небрањено), око шест часова поподне је наредио јуриш и на челу својих крилатих хусара стрмоглавио се као клин у Османлије и разбио их у парампарчад. Пола сата касније Собјески је био у шатору Кара Мустафе, а Битка за Беч је била готова. Папа га је назвао „спаситељем Беча и западне европске цивилизације“, а обичан свет му је љубио руке и ноге.

Споменик пољском краљу Јану ИИИ Собјеском у Гдањску. Фото: Wikimedia Commons/Gdaniec

Ова битка је – попут Стаљинградске у Другом светском рату – била прекретница у три века дугом хришћанском војевању против Турака, које је почело по нас страшном и катастрофичном Маричком битком. Након тога, коло среће се окренуло: наредних деценија Аустрија ће доћи до Шумадије, па чак на две деценије и обновити Краљевину Србију, али ће се онда граница са Османлијама ипак стабилизовати на Сави и Дунаву.

Ускоро ће, Првим и Другим српским устанком, кренути наше ослобађање сопственим силама (уз помоћ и са стране, наравно, пре свега од Аустрије и Русије, али и од Пољака, пошто је било доста и њихових официра међу добровољцима у устаничким редовима), до кога никада не би могло да дође без пољског разбијања опсаде Беча (не бисмо имали шансе без хришћанске Аустрије на другој обали Дунава).

Што се тиче „херојског краља“ Јана ИИИ Собјеског, он ће умрети 17. јуна 1696. године од срчаног удара. И он и његова супруга су сахрањени у Вавелској катедрали у Кракову.

Него, сада се сигурно питате какве то „србе“ помињемо у наслову.

Пољски хусар, припадник једне од најмоћнијих борбених машинерија касног средњег века и почетка новог. Слика Јозефа Бранта. Фото: Wikimedia Commons/pinakoteka.zascianek.pl

Причамо о хусарима. Хусари су посебна коњичка формација која се развила прво у Средњој Европи крајем средњег века, а потом проширила на цео континент. Свуда је била лака коњица, осим у Пољској, где је постала тешка и вероватно најмоћнија ратна машинерија свог времена, која је млела (скоро) све пред собом.

Е, сад. Сви средњевековни српски владари муку су мучили са друмским разбојницима које тада нисмо звали хајдуцима већ гусарима. Са доласком Турака на Балкан, гусари постају ефективно оружје у борби против Османлија, а као такво полако почињу да прелазе и у Угарску, па и многи Мађари постају гусари, сви у служби краља Матија Корвина.

„Г“ прелази у „х“ и они постају хусари, али су и даље већином Срби, па тако у Пољској за њих користе назив „Рацовје“ што значи „Рашани“, односно, што значи „Срби“. Из „Рашана“ ће се развити славна пољска хусарија – коју ће и у времену опсаде Беча многи поетски називати „Рацовје“ иако у њој више није било Срба већ само Пољака и Литванаца – која је на оклопу на леђима имала крила, тако да су изгледали баш као анђели који се боре против демона. Симболика тога што су пољски „срби“ посадили семе слободе које ће за Србе нићи сто и нешто година касније је очигледна.

(О. Ш.)

Извор: telegraf.rs

loading...