13. 09. 2017. / nacionalist.rs

Син ти је на Косову…

-Већ сутрадан ми се отуда јавио телефон – прича његова мајка Катарина. – Чим сам му се одазвала, почео је да плаче. „Тешко ми је, мајко, много тешко…“ казао ми је на немачком. Помислила сам да му је напорна тек обучена униформа, али ми је дете због нечег другог плакало. „Не знам српски, мајко, па другове и старешине ништа не разумем.“ Утешила сам га. Рекла сам му да се не секира јер ће брзо српски да научи. За војничке вештине нисам бринула. Мој Оливер је био бистро дете.

Лето је лагано замицало у јесен. Дошао је и септембар. На пољу поред Милошева жутели су се кукурузу када је Кaтарина дошла у родно село. Не због бербе. Годишњи одмор је узела да сина посети, па је суседа Бранка замолила да је аутомобилом одвезе у Ваљево. „Радо бих“, узвратио јој је, „али твој Оливер је на Косову!“ Тад је и схватила зашто јој се тако дуго не јавља. Одлучила је да сина по сваку цену види, па је у Неготину изнајмила такси. На договореном месту у ресторану у Пећи била је већ у седам ујутро. Син војник је дошао у девет. Из села Јуника где је била распоређена његова јединица.

  • Оливер ми је говорио да ће после завршене војске да у Немачкој изучи за техничког цртача или трговца, па ће да се запосли. („Да теби, мајко више не будем на терету“) и ожени девојком из Милошева… После четири сата проведена са сином у ресторану ја сам се таксијем вратила у Милошево. После тога га више нисам видела.
  • Војникова мајка је убрзо отпутовала у Немачку. Телефоном је са сином тешко могла да се чује, па су се дописивали. У последњем писму јој је написао да му више не пишем „јер ја овде више ни писма не могу да добијам“. После је сазнала и зашто. Оливер је био тамо где је најстрашније, поред карауле Кошаре. Пред крај зиме Катарина је успела да се чује са сином. У кратком разговору пред саму поноћ више су плакали него што су причали. Замолио је за витаминске таблете („сутрадан сам у продавници купила четрдесет кутија да сваком другу да по једну“) и поручио да у петак, 12. марта, дође у Милошево („Тад ћу, мајко, да дођем на краће одсуство па ћемо да се видимо и до миле воље испричамо“).

У село је стигла са ћерком Жаклином да неколико дана буду заједно са Оливером док је на наградном одсуству.

Узалуд су му се надале. Није дошао. Мајка Катарина покушала је да га телефоном чује. Данима је узалуд то чинила. А они су се отезали и постајали све неизвеснији. Онда се и зацрнило. НАТО је Србију почео да претвара у рушевине и да сеје гробове. Гинули су наши војници и полицајци, страдали су и многи цивили. Из пакла поред карауле Кошаре стизале су најцрње вести. Наше граничаре, а међу којима је био и Оливер, с албанске стране нападали су Шиптари а са неба бомбардери НАТО-а.

Жена у црнини крши прсте:

Тада су и почеле моје ноћи без сна. Ни гласа о Оливеру. Само на телевизији и радију вести о бомбардовању и погинулима. Била сам у паници и сузних очију сам склопљене шаке подизала: „Боже, чувај ми га!“ Шваба, Јасићи подно Кошара.

Онесвестила сам се

Мајка Катарина и њена ћерка Жаклина вратиле су се у Немачку 28. марта. Био је то четврти дан бомбардовања. Земња се тресла, Космет је од разорних бомби и пројектила горео.

До последњих сам вести нашу телевизију у Визбадену гледала, а једном сам чак, готово да сам у то сигурна, поред карауле Кошаре у групи препознала мог Оливера. Онако, под пуном ратном опремом, лежао је на некој ливади. Моја ћерка Жаклина је трипут на телевизији то видела. А можда се и њој, баш као и мени, само причинило. Свеједно, та ми се слика са телевизије није мицала испред очију, па сам позвала рођаке овде у родном крају и казала им: „Оливер је мртав!“ Рекли су ми да тако нешто не причам, а ја сам одговорила да ме нешто тера да тако говорим. То је било 5. маја.

Крајичком црне мараме ожалошћена жена по ко зна који пут обриса сузе. Причу настави уз јецаје.

У петак, 14. маја, ја сам као и обично била на послу у болници. Око 11.30 зазвонио је телефон. Глас моје земљакиње Марије, која у Немачкој ради са мужем Војиславом Благојевићем, одмах сам препознала. Дуго је околишала, а онда је смогла снагу и рекла ми: ,,Катарино, немаш више сина.“ Пала сам на под, а освестила сам се у болничкој постељи. У венама су ми биле игле за инфузију, а поред мене забринуте медицинске сестре. Тад сам и сазнала да ми је дете већ неколико дана мртво. Оливер ми је погинуо у уторак, 11. маја, а сахрана је заказана за недељу, 16. маја…  Ћерка и ја смо авионом слетеле на аеродром у Букурешту, а одатле таксијем дошле овамо.

У недељу по подне на сахрану је дошло седамсто људи. Лелек се чуо до неба. Ридао је и човек у црнини, Оливеров отац Чедомир. Мајка Катарина се онесвестила.

  • Била сам упорна да моје дете последњи пут видим и то ми је удовољено. Отворили су лимени сандук…

На телу погинулог младића избројано је више рана. Смртоносна је била она иза врата. Смрт је била тренутна, што је на свој начин описано и у уверењу војне поште 8365 у Косовској Митровици од 12. маја: „Приликом извршавања борбених задатака дана 11. 05. 1999. у рејону ТТ-1568 Стани Батушиц дошло је до смрти војника Оливера Тарицића. Именовани је задобио смртоносне ране при нападу НАТО авијације на јединицу, где је преминуо на лицу места. За команданта, пуковник Драган Живановић.

  • Тај дечко ми је недавно испричао да је мог сина упознао уочи погибије. Јединица у којој еј био Златко, дошла је у испомоћ оној у којој се налазио мој Оливер. Због хладноће мој син га је те ноћи примио у шатор. Иако је Оливер лоше говорио српски, разумели су се и дуго разговарали – о свему и свачему. Мој син је са њим поделио и скромну вечеру: хлеб и паштету. Сутрадан пре подне на небу изнад карауле Кошаре забрујали су НАТО авиони. Прва бомба је треснула у 11.15 на око петнаест метара од војника. Златко је довикнуо Оливеру: „Бежи, земљаче, ови ће да нас побију!“ Син је почео да бежи, али се неочекивано вратио на исто место. И тад је опет треснуло. Прегршт касетних бомби. Заједно са мојим Оливером погинуо је и војник из села Горњана код Бора и Петрик из Неготина. Златко се спасио тако што је залегао иза стабла букве.

Тако баш. Момци, углавном јединци, пали су на граници отаџбине коју су бранили.

Извор: cojstvo.rs

loading...