12. 11. 2017. / nacionalist.rs

Платон Атанацковић, Владика бачки

Владика бачки Платон, који је био вредан књижевник и велики добротвор народни, бавио се до смрти своје радо и са филологијом и често се са својим пријатељима при ручку и иначе препирао о законима нашега језика и правописа. Познато је, да је г. 1841. „Матица српска” препоручила своме потпредседнику – а то је онда био Платон Атанацковић, који је у оно време био владика будимски – да у договору са неколико чланова „Матице” састави и одреди српску буквицу и правопис. Платон се онда обрати на Вука Караџића и Саву Текелију, те их је питао како они о томе мисле. И они су му одговорили. Наравно Вук за јоту, а Сава против. Оба та писма са још неким додацима штампао је Вук г. 1845. у Бечу у засебној књижици. Но Платон је до смрти своје мрзио на јоту. Тако је штампана у епископској штампарији (Платоновој) године 1866. (Платон је умро 1867.) књижица једна од 14 страна под натписом: „ Повторный запћбь надь Азбукомьб сложень старцемь Миркомь.”

„Старац Мирко“ био је Платон сам. Он је чешће давао штампати у својој штампарији књижице од неколико листова у врло мало егземплара, намењених за најужи кеуг његових пријатеља. У овом „Запћву“ натпис је унутри „Сједохом и плакахом“, писан је у стиховима и има местимице и коментара. Стихови почињу:

У старо доба
Старац Мирко проба,
Да л` му се пјевати,
И у гусле свирати, –
Може у старости
Кано у младости?

Ми смо ово преписали новим правописом а Платон је писао својим. Ево сад шта вели о главном „камену претиканија“, о јоти:

Узмимо тек јоту
Ту и ноћу слоту,
Колико ли јада
И неслоге и смрада,
Почини нам она
Као нос у слона,
Чим се јота више
Било шта напише,
Тим то буде слађе
У поштењу с` нађе.
Том удицом младеж
Као зрном пиљеж
Жмуркећи се хвата
Жељно ју прогута.
Заиста је чудо
Како се јот лудо
Тако омилио
А i огадило и т. д.

Платон је наилазио више пута по повременим листовима онога доба на чланке архимандрита Нићифора Дучића, који беху сви јотом писани. То му беше неправо у чудно, да архимандрит пише немачком јотом, те спрам Дучића није неговао велике симпатије. Говорио би често своме старом пријатељу Ружићу: „Хајд` шта ова омладина пише јотом, али кад видим да архимандрит јоту напише, чисто осетим како ме реп њен по носу удари! Нема ништа, мој Ружићу, пропало је све!“ Ово би Платон више у шали говорио, да Ружића секира, јер је и овај био заклети непријатељ јоте. Једном приликом дође Дучић у Нови Сад, па се пријави и код Платона. Кад му пријавише Дучића Платон се некако узнемири, као да му није баш по вољи било, али кад Дучић уђе у собу, не онако језуитски и „коленоприклоно“, као што обично чине калуђери, него одважним кораком стаде испред Платона, а старац Платон видећи га онако млада, здрава, висока и једра, рећи ће умиљато: „Хо, синко, да сам такви, па ма јотом писао!“ (Јавор за г. 1883.)

Платон Атанацковић и митрополит Стратимировић

Владика Платон био је пређе свештеник, звао се Павле, а био је напослетку професор препарандије у Сомбору. Био је у младости веселе нарави и није мариоо калуђере, шта више, још у оно доба писао је против њих. То је било познато митрополиту Стратимировићу. Кад је поп Павле остао удов, а он зажели, да се и сам закалуђери. Митрополит Стратимировић прими га и пошаље га архимандриту Крестићу у Крушедоол на искушење. У оно време био је Крестић најстрожији калуђер и љубимац митрополитов. Крестић је Павла врло строго држао. Али и поп Павле био је момак, који је знао од куд ветар дува, па кад му архимандрит каже, да устане у пет сахата, а он устане у четр; кад му каже оволико уради, а наш поп Павле уради још једаред толико. Овако је приповедао сам владика Платон. Кад је митрополит Стратимировић једаред дошао у Крушедол, запита он архимандрита, како је задовољан са искушеником. „Врло добро. Управо сам ја искушеник а не он.“ Митрополиту се то допадне, те заповеди, да поп Павле дође у Карловце. Поп Павле то учини. Кад га је примио митрополит, он се усправи, стане достојанствено пред попа Павла, разрогачи очи, па га запита строгим тоном: „Је ли, како си ти смео да пишеш против калуђера? Какав ћеш ти бити калуђер?“ Поп Павле дође у неприлику, али брзо се прибере и одговори митрополиту: „Ваша екселенција, онда сам јео учитељски хлеб, а сад једем калуђерску. У томе лежи разлика.“ – „Добро синко. Ми се разумемо. Ти ћеш бити добар калуђер.“, одговори митрополит и отпусти у милости поп Павла. Митрополиту се допало, јер је видео, да је потоњи Платон мудар човек.
(Глас Истине 1885. по „С. К.“)

Кад је Платон био још капелан у Сомбору, једног хладног јесењег дана рупи код њега један Циганин и замоли га, да опоје и испрати његову матер. „Био сам“, вели, „и код нашега попе и код осталих, па и код господина проте, али нико неће ни да ме чује, но хајте ви, Бога ради, да је не сахрањујемо неопојану.“ Капелан је био танкога стања, погледа своју јединицу мантију и оно блато на улици, али не мога одбити Циганина, који га онако замоли и Бога га се сети, те пође са њим.

„После погреба“, тако причаше Платон, „дођем кући, узмем четку у руке да очистим мантију, колико се могло, ал` ето ти мога Циганина. Захваљиваше ми Бог зна како, тури ми једно замотуљак у руке и ишчезе. Кад отворих замотуљак имам шта и видети: засјаше из њега десет нових новцатих крсташа талира! Пуче глас по Сомбору о циганинову дару, а мој прота и остала браћа у Христу да искоче из коже кад то чуше.“

Владика Платон је врло радо јео куваних кукуруза. Обично је говорио своме доктору, пок. Светозару Максимовићу:Владика Платон је врло радо јео куваних кукуруза. Обично је говорио своме доктору, пок. Светозару Максимовићу: – Одржи ти мене само до кукуруза, а после ћу се ја и сам одржати! И последње године свог живота заиста није дочекао кукурузе. Умро је на Цвети (1867.)

Кад је умро Јован Берић у Будимо, онда га је Платон владика до гроба отпратио. Враћајући се са гробља Платон позове у своја кола и старога грађанина једног будимског, некога књиговесца. Овај старац ће жалећи за Берићем рећи Платону:

– Сиромах Берић! Хе, ал` шта ћемо, сви ћемо редом тако!- Сиромах Берић! Хе, ал` шта ћемо, сви ћемо редом тако! – Каквим редом! Одговори Платон, да то иде редом, сад би Берић седео ту крај мене, а ти би остао тамо на гробљу!

Покојни Платон Атанацковић, владика бачки, као и сваки смртни човек, хтео је, али и умео, да се по кашто нашали.

Тако се прича, да је неком згодом позвао своје пријатеље и поштоваоце на част. Кад су се гости искупили, рећи ће домаћин:

Е, сад реците ми, господо моја, како желите да вас угостим. Хоћете ли свињски или волујски?

– Нека буде воља твоја, свети владико, одазваше се гости сложно, по чему се могло одмах познати да су Срби.

– Аја! Нема ту моја воља никаква посла! Рече владика. – Бирајте!

Гостима се некако то учинило зазорно, па се почеше згледати. Најпосле доконаше, да ће свакако боље и учтивије, ако му кажу волујски, па како им буде. Тако и учинише. Но кад је било око половине ручка почеше се један по један обазирати; све им некако заостају залогаји у грлу. Ручак је био прекрасан, а послужитељи непрестано вуку јела, да им већ ни имена не можеш утувити; јест, али вина ни од корова! (јер, као што је познато, волови и подобне животиње никад не пију за време јела). Владика је спазио, да су се гости нашли у запари, али је ћутао и смешио се. Но кад братија поштено загореше од оних масних јела, а од вина ни абера нема, досети се нека шаљивчина, па возопи гласом очајничким:

– Вели јеси господи и чудна јесу (д)јела твоја! па онда продужи: „Јадите , али и пите, јако то јест тјело и кров моја!“ Прости, свети владико, али ја мислим, да би сад већ могли почети мало – свињски. (Јер као што и сами знате, – т. ј. ако се у „скотоводству“ разумете – свинче и човек, да не би дангубили, у исто време и једу и пију.)

Наравно да не треба да вам причам, како се свршило; бар не вама, који сте имали прилике, да искусите сва добра и рђава својства српског гостољубља. („Стармали“ за 1888.)

Платон је радо приповедао, како је једном као будимски владика погађао куварицу. Ова је искала 15 фор., но владика јој рече:

– То је скупо, доста ће бити 12 фор.

– Не могу, код вас је велики посао, гости су, те је много труда и трчкања.

– Па добро, ја ћу Вам олакшати посао; могу Вам то учинити, да не морате ићи на пијацу, него ће ићи момак да пазари…

– Шта? Да не идем на пијацу. Хе, онда нећу ни за 20 фор. Служити! (Наравно, кад им се неда новац у шаке, да оне пазаре на пијаци, онда оне не хватају свог рачуна.)

Платон владика имао је једнога брата, који се радо картао, па је често остајао без новаца, те га Платон морао да испомаже.

Једног дана дође опет брат Платону и иште новаца.

– Опет си ваљда на кецу изгубио! рећи ће Платон пребацујући.

На то ће Васа, син Платонов, приметити:

– Није он изгубио на кецу, јер да је имао кеца, он би добио, него је морао изгубити на седмици!

Змајев отац, новосадски сенатор Павле пл. Јовановић, био је радо виђен у дому Платона Атанацковића, владике бачког и често је к њему одлазио.Змајев отац, новосадски сенатор Павле пл. Јовановић, био је радо виђен у дому Платона Атанацковића, владике бачког и често је к њему одлазио. Владика је знаи у за сина Павловог, као младог песника, и кад се једном повела реч о њему, рећи ће Платон:

– Море Павле, зашто лепо не кажете Вашем сину, да изабере онако што лепо из библије, пак то да спева, као што раде песници у других народа.

Отац Змајев причаше сину, како му је владика препоричио, да обради коју тему из библије.Отац Змајев причаше сину, како му је владика препоричио, да обради коју тему из библије. Змај изабере предмет из библије и то Нојев потоп, те напише подужи спев (који је после штампан у „Седмици“ за 1858. бр. 9).

Кад је спев био готов, узе га Змајев отац, па хајд` Платону.

Дакле ево написао је Јоца нешто из старога завета. Ово је песма о потопу.

– Дед` да чујем је ли умео схватити.

И Платон се посади и стаде слушати, а Павле је читао. Читач дође и прочита и ове врсте:

„Пљусак пљушти из неба, из земље  Не престаје пуних десет дана!“

Платон скочи срдито са столице:

– Ето видиш да не зна! Што мене није питао!? Каквих десет дана! Четрдесет, четрдесет дана је падао дажд! Уф, човече, ето видиш како та младеж ништа не зна, и ма шта уради!

– Ал` чекајте, Ваше високопреосвештенство, није још готово. Доћи ће већ све као што треба; и Павле читаше даље:

„Сипа киша других десет дана,“ па онда дође и:

„Лије киша трећих десет дана“ и на послетку:

„То потраја још за десет дана, Док се страшних четр`есест наврши“ и т. д.

На то се Платон једва умирио, и саслушао спев до краја одобравајући.

НАЦИОНАЛИСТ

loading...