13. 11. 2017. / nacionalist.rs

КРАЉ САГАО ГЛАВУ

Ми смо одступали кроз Албанију са краљем Петром и са Врховном командом. Кад смо били код Везировог моста, било зима и снег, хладно време; већ се хвата сумрак, а нигде ватре нема. Само мало ватре ту где краљ седи. А краљ никакву посебну униформу нема, само прост артиљеријски шињел обукао и седи поред ватре, греје се. А ми знамо да је краљ и тако стојимо позади њега, гледамо шта се ради. А један другопозивац што му на леђима изгорео шињел, негде лежао поред ватре, кошуља му се види – зима и њему, стиже однекуд, па као сме код оне ватре, као не сме, па тек реши: – рашири шаке над ватром да се мало огреје, па узе један коричак и стави уз ватру да пече, мало да једе.

А краљ Петар га пита:

– Где си нашао тај коричак?

– Нашао сам, каже – у арнаутској шаши.

– Имаш још који?

– Имам, – каже, – још један.

– Да даш и мени, да једем?

– Не би ти дао, сад да липшеш ту. Ако ја морам да браним краља и отаџбину, где ћеш ти тако матор?!

А краљ сагао главу и ћути… После звао тог војника, није га кривио ништа…

(Драгутин Паунић, Милија Ђорђевић, „Три силе притисле Србијицу“, Народна књига, Београд 1988.)

Извор: Приче из Великог рата

loading...