14. 11. 2017. / nacionalist.rs

Сердари 1992

Злочини у Сердарима су назив за ратне злочине које су починили припадници муслиманско-хрватских војних јединица у Босни и Херцеговини 17. септембра 1992. године у малопм српском селу Сердари, општина Котор Варош, у ценрталном дијелу Босне и Херцеговине.

Том приликом је убијено 16 српских цивила, од чега двоје дјеце, а једна трудна жена је тешко рањена, али је успјела да преживи.

Кривични поступак и оптужнице за овај ужасан злочин су дуго година тавориле у фиокама правосудних органа Босне и Херцеговине, али и Аустрије, где се један део осумњичених сакривао.

Хашки Трибунал је одбио да преузме овај предмет и процесуира злочинце. Снимљен је један документарни филм „Крвава зора у Сердарима“, у продукцији Логораша Републике Српске.

Данас село Сердари више не постоји, јер нема никога од преживјелих да се вратио. Све је обрасло у коров.

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке „Исламске декларације“. Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације „Зелене беретке“ и „Патриотске Лиге БиХ“. У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници „Зелених беретки“, које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла…). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Котор Вароши

Котор Варош је мјесто и истоимена општина у централном дијелу Босне и Хецеговине, југоисточно од Бања Луке (22 км), смјештена подно планина Борја и Узломац, у долини ријеке Врбање.

Први трагови људске цивилизације у овим крајевима сежу у праисторијско вријеме – доба неолита. А зна се да су овдје живили Илири, а касније и Келти. Римљани у ове крајеве долазе тек почетком I вијека н.е. који се ту задржавају неколико стољећа. Јужни Славени на подручије Котор Вароши долазе у 7. вијеку, који су се мјешали са старосједиоцима, а ова општина је улазила у састав тих средњовјековних јужнославенских држава немањикће Србије и котроманићке Босне. У то вријеме овдје су управљали босански банови Вукчићи и Котроманићи, феудалци српског поријекла. Турци Осмалнлије долазе у ове крајеве у 16. стољећу (1522. године) и доносе ислам. Тада се форимирало и насеље баш под овим називом – Варош, а тек 1889. добија данашњи назив – Котор Варош.

После Берлинског конгреса 1878. читава Босна и Херцеговина потпада под надлежност Бечког двора, односно Аустро-Угарске монархије, па тако и Котор Варош. Завршетком Првог свјетског рата, Хазбуршка монархија се распада, а Котор Варош улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Врбаске бановине.

Након напада Немачке и Италије са савезницима на Краљевину Југославију, априла 1941. југославенска територија је подељена, па је тако и Котор Варош као и читава БиХ ушла у стастав квислиншке Независне Државе Хрватске. Усташе под патронатом Ватикана, идејног творца НДХ су за четрири ратне године 1941-1945 починиле стравични геноцид над српским и јеврејским становништвом.

Стварањем друге Југославије, Котор Варош је ушла у састав СР Босне и Херцеговине. Становништво у Котор Вароши после 1945. је углавном одлазило са својих огњишта у друге крајеве бивше СФРЈ, јер нису имали велику индустрију, а сељачки хљеб је увјек био тежак и неизвјестан.

Према попису становништва из 1991. Котор Варош је имала око 37.000 становника, од чега је 40% било Срба, 30% муслимана и 29% Хрвата.

Прије злочина

Сердари, мало српско село од 10-ак кућа и 30 душа, налазило се у окружењу муслиманских и хрватских села: Билице, Ханистии, Плицка и Хрваани. Ситуација у Сердарима све до марта 1992. могла се назвати колико-толико толерантном, а онда је након драматичних догађаја у читавој БиХ је почела да расте тензија и ствара велика напетост између Срба, Хрвата и муслимана.

У которварошком селу Рујевица 5. јула 1992. пада крв, тачније муслиманско-хрватске паравојне формације у засједи убијају тројицу Срба: Милана Стевиловића (начелника безбједности 1. крајишког корпуса ВРС), Стевана Марковића (помоиник начелника безбједности у Бања Луци) и Нова Петрушића (војник ВРС). Мјесец дана касније у селу Вигошта, 14. августа 1992. муслиманско-хрватске снаге убијају тј. масакрирају 14 припадника српске Територијалне одбране, а онда још 5 бораца ВРС у селу Плана.

Крајем августа 1992. на једној узвишици изнад села Сердари убинени су српски цивили на трактору: Раденко и Боривоје Сердар.

ЗЛОЧИН

Увече, 16. септембра 1992. године у имуној кући Бранка и Босиљке Сердар се окупило пуно људи, односно њихових рођака. Атмосфера у кући није била превише весела, већ некако пуна зебње, као да су предосјећали крваво јутро наредног дана. У кући Бранковог брата Драге Сердара била је весела атмосфера, јер су исчекивали наредих дана свадбу Славенка Сердара, Драговог сина.

Око 5:30 сати тог 17. септембра 1992. Сердарима почињу да одјекују рафали из аутоматских пушака. Једна мања јединица са 20 припадника муслиманске Територијалне одбране из састава Седмог корпуса Армије БиХ упада у село и почиње да убија све што хода. Упали су у куће мјештана те почели са убијањем паљењем кућа и помоћних објеката. Оно што нису успјели да убију то су заробили и повели са собом.

Радмила Сердар, свједочи 1993. године, пред правосудним органима Републике Српске. Она је ову изјаву дала у болници:
– „Ja сaм сe тог дaнa нaлaзилa код своje кућe у Сeрдaримa зajeдно сa мужeм Jeлeнком. У кући су сe, порeд нaс, нa спaвaњу нaлaзили свeкрвa Босиљкa, зaовa Рaдмилa, уjнa Милeнa Бeнцуз и њeнe кћeркe, Слaвоjкa Бeнцуз, тeткa Љубицa Тeпић и њeно двоje дjeцe Сњeжaнa и Слободaнкa. Уjутро, око шeст сати, пробудио мe пуцaњ, кaо и свe остaлe. Кaсниje сaм чулa дa je од тог пуцњa погинуо Слaвко Бeнцуз.

Сви коjи смо били у кући, осим мог мужa коjи je отишaо у поткровљe сa пушком, сaкрили смо сe испод стeпeницa… Осjeтилa сaм дa сe пуцa по кући, стaкло je почeло дa пуцa. Осjeтилa сaм дa сaм рaњeнa у прeдjeлу стомaкa, aли сaм мислилa дa су то комaди стaклa, a нe гeлeри. Чулa сaм дозивaњe устaшa aли им нисaм одмах рaспознaлa глaсовe. Устaшe су пуцaлe по кући, по прозоримa a ондa су бaцaли бомбe кроз прозор код стeпeништa тaко дa су онe ишлe нa нaс. Ja сaм од бомбe зaдобилa поврeдe, aли сe нисaм jaвљaлa. Врaтa нa кући билa су зaкључaнa. чулa сaм корaкe испрeд врaтa.

Пуцaли су у врaтa. Ушли су унутрa. Ja сaм зaтворилa очи. Осули су рaфaл метака по нaмa. Мeци су мe погодили у дeсну руку и у прсa. Нисaм очи отвaрaлa. Тaдa су почeли дa рaзговaрajу мeђу собом. Псовaли су мajку чeтничку… по глaсу сaм прeпознaлa дa су у моjоj кући били: Бeсим Ћeхић, Мирсaд Смajић, Ниjaз Смajић и Фикрeт Плaнчић. Сви из сeлa Хaнифићи, моje комшиje. Сa Ниjaзом Смajићeм чак ишлa сaм у школу.“

Рaдмилa je, рaњeнa, нeкaко успjeлa дa сe извучe кaдa су крвници отишли. Побjeглa je у сeло Сaкaни. Ниje знaлa дa ли je ико jош прeживио овај стравичан масакр.

Тaj дaн, осим Рaдмилe, прeживjeлa je и њeнa уjнa, Милeнa Бeнцуз, aли сe ниje jaвљaлa. Плaшилa сe дa су крвници jош ту нeгдje, у близини.

    

Далибор Сердар, брат од Гине Сердар заједно са својим рођаком Драгишом, у вез овог злочина каже сљедеће:

– „Ја и мој рођак, брат од стрица, Драгиша Сердар, смо први успјели да дођемо до Сердара…  Изнад Сердара смо видјели густи дим, велику ватру, прошли смо пре тога кроз село Сакане, који су неки причали да су тамо сви побијени, да су сви страдали, једни су рекли да су заробљени… Ми нисмо знали уопште шта се десило. Кад смо дошли изнад Сердара, имали смо шта и да видимо.

Све је горело, било је у пламену. Ушао сам до моје куће, нашао сам мог ујака Симеона, који је испред куће плакао. Моја мајка је већ била мртва, рекао ми је само да приђем и да је пољубим. И то је све било. Двојица бораца су ме ухватила испод руке. Од тог тренутка се ничег више не сјећам. Било би крајње срамно да овако нешто прећутимо…“.

Далибор Сердар Драгиша Сердар Милена Бенцуз

Милена Бенцуз, која се са највећом тугом сјећа тог злочина, када је изгубила своје најдраже, мужа Славка и ћерку Славојку:
– „Мој покојни муж је имао сестру у Сердарима. Ми смо отишли навече код њих, остали смо дуго сједећи и ту смо и преноћили. Сутрадан смо пошли кући… Био је овако неки грм и неки поточић. Они су то направили засједу, ту су нас дочекали. Мужа су ми убили одмах. Муж је пао испред мене на 3-4м. Они су мене ранили, ја сам се вратила. Остало ми је дјете кући. Ја сам се вратила у кућу. Пуцало се са свих страна. Нашла сам их живе, ја сам ту пала и више ничег се не сјећам шта се дешавало…

Послије сам опет чула ђе вичу: Бесиме, Елведине… Тога јутра они су ишли одозго, па су прије нашу кућу запалили.. и штале и зграде, све су попалили, и сјена по пољу. А онда су запалили Николе Дукића кућу, Миркове нису. Онда су дошло доле на Сердаре. Опколили су скроз… Шта је било, шта се дешавало, ту су побили жене и дјецу и људи што је било. Што су успјели наћи то су и побили.

Никад више туде ја немам снаге да дођем. Мој муж је ту нестао, моје дјете нестало, једино женско што сам имала. Ја више немам снаге да се појавим ни да прођем туде. А ја живит’ морам, не могу се убити, не знам шта да радим. Није ми нидошта. Да нисам остала жива, кам’ среће. Ево видиш ди је кугла изашла. Они су мене ранили, тако да ја опет нисам погинула….“.

Гина Сердар, је свједочила о овом монструозном злочину, неколико недеља након што се десио:
– „Посље овај… ухватили су ме за руку и одвели са собом. Мајка ми је јаукала да ме врати. Остала је жива, послије или су је убили или је умрла од муке. Отишли су доле према потоку… и пјевали су пјесме ‘Ко губи, губи’. Доле у потоку била је Боре Сердара штала, запалили су је. На брду их је чекало двадесет. Удружили су се и заједно отишли преко Босанки и Тешића отишли у Билице. До Билица сам ишла одвезаних очију, а онда су ми тамо завезали очи и водили су ме. Довели су ме до једне куће, где никога нисам видјела од жена, све су били мушкарци. Одвели су ме у подрум где није било ни прозора, јако тамно… закључали су ме. Посље неког времена донијели су ми хране и воде. И опет су ме закључали и оставили. Испитив’о ме тај један млађи човјек, који је рекао да је он из Хрватске….“.
Драгиша Сердар, такође свједочи о септембарском злочину 1992. када му је убијен отац, брат, снаха, стричеви:

– „Ја сам тога дана се налазио у мјесту Врбањци, удаљеном око 2 км од села Сердари. Ујутро, око пола шест, зачуо сам пуцње из правца села и упутио сам се ка селу да видим о чему се ради. Доласком у село Сакане, срео сам рођака Далибора Сердара, који ми је рекао да је село запаљено и да је све побијено. Упутили смо се ка селу, видели смо да су куће запаљене… Када смо стигли тамо, већ је била и војска (ВРС) стигла. У самом селу сам испред своје куће затекао убијеног рођака Мирка. У дворишту сам видео убијеног оца, а неколико метара даље од њих, лежао је и убијени стриц Бранко Сердар. То је био стравичан призор. Кућа гори, убијени на све стране… На улазу у породичну кућу, један војник ми саопштава да ми је убијен брат и снаха. Затим сам отишао до куће стрица Бранка, где сам у приземљу његове куће затекао убијених седмеро рођака, од којих је била једна дјевојчица од 4 године… Када сам видио то, отишао сам до куће свога стрица Славе, гдје ми је војска исто рекла да је он убијен у кући, да је запаљен.

И данас после толико година, ја не могу да одем у село јер ми се све те слике врате, као да је јуче било. Моја мајка никада није отишла у село, нити мисли да оде. Свакога дана размишљам о томе шта се тада десило и не могу да схватим да неко има такав мотив да нападне село, наше комшије, које су много пута били у селу, познавали су нас. Не могу то да схватим, да су дошли са оружјем, да побију тај народ, који су годинама познавали…“.

Невенка Сердар, исто има тужна и мучна сјећања на сердарски покољ…

– „Тога јутра око пола шест, окружили су нас са свију страна, из шуме около. Било нас је овде 4 жене, био ми је муж и дјеца и јетрва. Били смо у страху, а чули смо како причају: ‘Имамо још ову кућу… јесмо добар посао направили’… А све су нам то направили наше бивше комшије. Прије тога десет дана, убили су ми сина јединца, горе ту на путу на раскршћу. Била сам у црнини, ожалошжена, нон-стоп сам јаукала десет дана. А и то јутро имале смо страх и бјежале смо. Ова моја старија кћи и јетрве утекле су ‘вамо према вратима. Ја нисам могла бјежати, са мном је остала ова млађа кћи од 6 година. Остале смо сједећи, преко нас се пуцало. И овуда су су поново викали да су добар посао направили.

Одоше горе у шуму, вриште од среће, кажу ‘Јесмо их средили’, то сам чула. И ја се овдје вратим, када се оно мало утишало. Видила сам све ове мртве, видила сам покојну Данку пред кућом, мртва сједи. Видила сам тамо у Бранковој кући све мртво, исто у Драгиној кући…“.

ИМЕНА ЖРТАВА

  1. Сeрдaр (Ђорђе) Слaвко, рођен 1932.
  2. Сeрдaр (Брaнкa) Jeлeнко, рођен 1961.
  3. Сeрдaр (Цвиje) Дaнкa, рођенa 1934.
  4. Дукић (Нeдeљкa) Николa, рођен 1955.
  5. Бeнцуз (Jeфтe) Слaвко, рођен 1936.
  6. Сeрдaр (Брaнкa) Рaдмилa, рођенa 1970.
  7. Тeпић (Ђорђа) Љубицa, рођенa 1954.
  8. Тeпић (Симe) Слободaнкa, рођенa 1982.
  9. Тeпић (Симe) Сњeжaнa, рођенa 1988.
  10. Сeрдaр (Ђорђа) Дрaго, рођен 1945.
  11. Сeрдaр (Jeфтe) Босиљкa, рођенa 1938.
  12. Бeнцуз (Слaвкa) Слaвоjкa, рођенa 1971.
  13. Сeрдaр (Ђорђа) Брaнко, рођен 1936.
  14. Сeрдaр (Jовe) Мирко, рођен 1962.
  15. Тeпић-Сeрдaр Спомeнкa, рођенa 1972.
  16. Сeрдaр (Дрaгe) Слaвишa, рођен 1970.
  17. Сeрдaр Рaдмилa – тeшко рaњeнa, трудна у 5. мјесецу трудноће
  18. Кукрић (р. Сeрдaр) Гинa – зaробљeнa
  19. Бeнцуз Милeнa – тeшко рaњeнa

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

  1.   Фикрет Планичи, звани Таци, од оца Абаза и мајке Каде (р. Ђоки), рођен 17.8.1956. у селу Дабовци, општина Котор Варош. Завршио основну школу, незапослен, отац 1 дјетета, слабог имовиснког стања.
  2.   Расим Лисанчи, од оца Мустафе и мајке Дервише (р. Јелеч), рођен 15.12.1945. у Дабовцима, општина Котор Варош. Завршио основну школу, неожењен, живи од пољопривреде, слабог имовинског стања.
  3.   Сеад Мензил, од оца Исмета и мајке Земке (р. Туран) рођен 12.6.1964. у Хрваанима, општина Котор Варош. Завршио средњу школу, по занимању руковаоц грађевинских машина, ожењен, отац 2 дјетета, средњег имовинског стања.
  4.   Мирсад Ватрач, од оца Суље и мајке Златке (р. Рами), рођен 19.2.1964. у Дабовцима, општина Котор Варош. По занимању кв зидар,ожењен, отац 2 дјетета, слабог имовиског стања.
  5.   Бeсим Ботић, припадник муслиманске ТО, из Хaнифићи
  6.   Мирсaд Смajловић, припадник муслиманске ТО, из Хaнифићи
  7.   Ниjaз Смajић, припадник муслиманске ТО, из Хaнифићи
  8.   Мухамед Садиковић, комадант муслиманске ТО за Котор Варош
  9.   Суад Ботић, припадник муслиманске ТО
  10.   Мујановић Нермин, припадник муслиманске ТО

ПОСЉЕДИЦЕ

Гина Сердар је отишла у Београд, гдје је засновала своју породицу, а у Сердаре више не долази, јер нема коме и нема где. Данас посље толико година о злочину у Сердарима она каже сљедеће:

– „У том затвору, подруму су ме задржали 4 дана и 3 ноћи. Тек када су ме пустили чула сам да су сви страдали, да није нико преижио. Препознала сам Ботић Бесима, Менвил Суада, Мујановић Нермина, Смајловић Мирсада. Такође, сам међу њима препознала Ишанћић Расима, који ми је стављао нож под грло. И данас после пуно година, са пуно бола и туге у срцу. не могу да заборавим тај најтежи дан у свом животу, јер је била велика трагедија и велико страдање…“.

Четири мјесеца касније Радмила Сердар је у Бања Луци родила здраву дјевојчицу која је по оцу добила име Јеленка.

Исти дан, али касније, око подне, након овог некажњеног злочина у Сердаре су дошли припадници Војске Републике Српске, а међу њима и Драгиша Сердар, који је био на положају, чувао стражу, коме су отац рођаци убијени тог дана, затим и Далибор Сердар, коме је убијена мајка, који данас врло нерадо причао о ономе што је видео тог кобног дана. Данас ни они више не живе у Сердарима.

Многи рођаци који су овдје изгубили своје најдраже, никада више нису долазили у Сердаре, јер им се ужасне слике враћају и изазивају страшан осјећај мучнине. Свих 18 жртава из Сердара, сахрањени су на мјесном гробљу у Дабовцима. Тако је уништено једно мало српско село у Котор Вароши, односно почињен је геноцид над Србима.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Надлежним правосудним органима Босне и Херцеговине овај предмет о злочинима у Сердарима је поднет још 2009. године, а прво суђење је отпочело тек крајем 2011. године у Сарајеву. Том приликом је процесуирано само 4 припадника муслиманске Армије БиХ, иако их је учествовало више њих.

Кључни сведок на овом суђњу је била Гина Сердар, која је била и очевидац. Она је идентификовала оптужене и дала јасан исказ о томе шта се дешавало и о свом заробљавању. Првостепена пресуда је изречена 13. јануара 2014. године, а гласила је:

  1.   Фикрет Планичи, осуђен на 11,5 година затвора.
  2.    Сеад Мензил, осуђен на 11,5 година затвора.
  3.   Мирсад Ватрач, осуђен на 10,5 година затвора
  4.    Расим Лисанчи, осуђен на 9,5 година затвора

Тужилаштво БиХ је обуставило кривични поступак против Расима Лисанчиа, јер је оптужени умро мјесец дана након изрицања првостепене пресуде.

Дана 28. јануара 2015. Апелациони Суд БиХ је укинуо „неразумљиву“ првосетепену пресуду против Планичића, Мензила и Ватрача.

У аустријском граду Линц, суђено је још једном припаднику муслиманске ТО која је учествовала у нападу на Сердаре 17.9.1992. Ово суђење је имало велику пажњу у Аустрији и полемику, јер је започето, тек након првостепене пресуде правосуђа БиХ везано за овај злочин. Пресуда још није позната.

Хашки Трибунал је одбио да процесуира овај злочин.

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ

О овом ужасним злочину Савез Логораша Републике Српске је 2008. године снимио документарни филм „Крвава зора у Сердарима“, гдје преживјели свједоци причају потресна свједочења, заједно са рођацима који су дошли одмах након злочина у село.

Да се не заборави и не понови!

Извор: zlocininadsrbima.com

loading...