05. 12. 2017. / nacionalist.rs

ЕКСКЛУЗИВНО ЗА НАЦИОНАЛИСТ, ГОРАН ВЕСИЋ: Српска политика Вучића је гарант суверене и јаке Србије

Ако је судити по мишљењу либерала, „утицајних твитераша“ и кругова блиских бившој власти, фонтана на Славији је потпуни промашај, реконструкције прометних делова предизборна шминка, Београд на води фантомски пројекат, а Скадарлија и историјске знаменитости ће практично бити уништене. Да се са твитер линије вратимо у реалност – каква је заправо слика данас у Београду?

Београд је данас град који се убрзано развија после више деценија стагнације. То се види голим оком. Хајде да кренемо од онога од чега се живи односно од радних места. Ове године је број незапослених у Београду пао испод 100 хиљада после дуже од деценије. Незапослених је 89 хиљада а 66 хиљада људи је нашло посао од почетка године. Када погледате где су нашли посао видећете да највише њих сада ради у услугама као и ИТ индустрији што је директно повезано са грађевинским и туристичким бумом који се дешавају. Град ће до краја ове године издати грађевинских дозвола за око милион квадрата, без Београда на води, што је пре само пар година било незамисливо. Београд је постао град кранова јер има преко 1200 активних градилишта од чега је око стотину градских јер радимо инфраструктуру односно путеве, канализацију и водовод. То је прво посао за читаву грађевинску индустрију. Поред тога, када погледате каква врста објеката се највише гради директно можете да повежете са тим где људи добијају посао.

Град решава бројне инфраструктурне проблеме као што су депонија комуналног отпада, канализазија, обилазница, метро… Решили смо проблем депоније комуналног отпада Винча, највеће неуређене депоније у Европи која се налази поред самог Дунава. У решавање овог проблема биће уложено преко 300 милиона евра. Направили смо план како да за десет година ниједна кућа у Београду не буде без канализације, недавно потписали уговор са Кинезима о изградњи прве фабрике за прераду отпадне воде у Великом селу чија је вредност 250 милиона евра, заједно са Републиком завршавамо обилазницу око Београда, следеће године радимо мост преко Саве на месту садашњег трамвајског и два аутомобилска тунела, један који ће повезивати Саву и Дунав и други испод Топчидера, градићемо мост код Аде Хује на унутрашњој обилазници око Београда коју ради сам град за разлику од велике обилазнице коју радимо са Републиком, 2020. године почињемо да градимо метро…

Уређујемо град. Скоро 200 фасада је уређено ове године а толико ћемо да обновимо и наредне. За три године урадили смо скоро 20 хиљада метара квадратних пешачких зона. Уводимо јавне бицикле и изградили смо 20 километара бициклистичких стаза од 120 километара колико планирамо. Уређујемо Скадарлију а на Калемегдану се после много година нешто ради односно обнављају се или су обновљени Мало степениште, Дамад Али-пашино турбе, чесма Мехмед-паше Соколовића, плато око Победника. Следеће године заједно са Владом Србије да обнављамо Велико степениште, Сахат кулу и плато око Храма Св. Саве, завршавамо уређење Косанчићевог венца и почињемо реконструкцију Топличиног венца, повезујемо Калемегдан гондолом са Новим Београдом и пасарелом са пристаништем, уређујемо Теразијску падину, Васину улицу претворамо у улицу културе. Отворили смо Музеј савремене уметности после десет година а следеће године биће отворен Народни музеј. За две године почињемо обнову зграде у којој ће бити Музеја града а чека нас и реконструкција Турског купатила и обнова Ђумуркане. Ако томе додамо велике пројекте као што су Београд на води, пројекат на месту бившег Савезног МУП, преко милион квадрата издатих грађевинских дозвола, преко 1 200 градилишта јасно је да имамо разлог да будемо поносни.

Зато не обраћам пажњу на критике што бивших функционера што појединих новинара и представника невладиног сектора који су остали без пројеката које им је плаћала држава. Не постоји ништа што је урађено у Београду а да нису покушали да омаловаже, да нападну или да извргну руглу. Што би наш народ рекао “докон поп и јариће крсти”. Једино што нису успели да објасне људима је зашто они ништа не урадише док су били на власти? И ту почињу њихови проблеми.

Према информацијама које има наша редакција, Ђилас, који данас прича о прекомерним трошковима, инсистирао је да се ради метро линија која би коштала 700 милиона евра, док је иста таква у Софији изграђена за дупло мање средстава. Познато је и да је, рецимо, на Ади Циганлији, апсурдно, у новембру радило између 120 и 150 људи у време његовог мандата. Како сте се изборили са том политиком клептократије и стали на пут непотребним и надуваним трошковима?

Сви пројекти које је Драган Ђилас урадио су или прескупи или нису баш ни били потребни граду. Уосталом задужио је град за 1,2 милијарде евра или да кажем српски преко 600 евра сваког становника Београда. Што се метроа тиче, осим приче и једног писма о намерама са Французима који је на брзину потписан пред изборе 2012. године како би грађани били преварани да се гради метро ништа није урадио. Не знам какви су му били планови и кога би ангажовао да је био неким чудом у прилици да гради метро али имајући искуство са њим на Мосту на Ади, на Булевару и Пожешкој јасно је да би то био најскупљи метро у Европи. Ми смо овом послу приступили одговорно. Тренутно се рад студија профитабилности метроа која ће бити готова за девет месеци и реално је да са изградњом прве линије почнемо 2020. године. Београд је један од ретких градова који има преко милион становника а нема метро. Иначе, према нашим стратегијама предвиђене су две линије метроа до 2033. године. Грађани могу да буду сигурни да ће тај посао добити оне компаније које буду дале најбољи квалитет за најнижу цену. За тај посао треба да конкуришу компаније из целог света дакле како француске тако кинеске или руске које већ имају искуство у градњи али и управљању метроом. А како је изгледала Ђиласова клептократија најбоље показује упоредни резултати јавних предузећа. Београд пут је 2013. године имао минус од 1 046 милијарди динара а данас је има добит од 507 милиона динара, Водовод и канализација је 2013. године имао добит 5,8  милиона динара а данас има добит од 510 милиона динара, Градска чистоћа је 2013. године имала добит од 33 милиона динара а данас је да добит 952 милиона динара, Паркинг сервис је 2013. године имао добит од мање од 50 милиона динара а данас је да добит 492 милиона динара… Ове цифре на најбољи начин показују како је Ђилас радио. Према томе, јасно је како смо радили ми а ако он тако да избор није тежак. Ако грађани буду желели даље уређивање града, његов развој и изградњу, нова радна места и решавање инфраструктурних проблема гласаће за листу Српске напредне странке. Ако буду желели да их поново задужује градоначелник, да градска предузећа пропадају, да се не издају грађевинске дозволе и да се у граду краде гласаће за Ђиласа или његове другаре који су заједно са њим уништавали Београд као што су Шапић или Јеремић.

Опозиција, ипак, схвата изборе у Београду као шансу да почне рушити Вучићеву владу. Очекујете ли их у једној или више колона и како тумачите „повампирење“ Драгана Ђиласа? Какве резултате очекујете и покушавају ли то разни Ји Хојти да бирају градоначелника уместо Београђана?

Не знам шта је Ђиласу у глави али искрено ја бих волео да се кандидује. Јер показао је шта зна док је уништавао Београд и грађани ће моћи без проблема да упореде оно што је он оставио са оним што данас имамо. Чињеница да те опозионе странке немају никог другог да истакну осим рециклираног бившег градоначелника Драгана Ђиласа јасно говори да нису спремне за изборе, да немају програм за развој града и да немају људе. Део тих људи не само да живи у прошлости него живи у облацима и мисли да ће Вучића који их је потукао до ногу пре мање од шест месеци тако што је освојо 55 одсто гласова у првом кругу председничких избора сада да победе у Београду. И као што видите они су у својим главама већ победили. Исто као што је Јанковић мислио да може да буде премијер кога ће предложити председник Вучић иако нема ниједног посланика у Скупштини!? Грађани треба да знају да они већ деле плен иако се избори нису ни одржали. Победили су они не само у Београду већ у читавој земљи па је тако Ђилас је већ градоначелник, Јанковић премијер, Јеремић министар спољних послова, Шапић вероватно министар спорта а Шутановац министар полиције. Замислите ту владу уз све оне ведете које имају по странчицама од Кене, преко Синише Ковачевића, Шапићевих рођака или Јанковићеве жене!? Ко би све то нахранио и ко би све удомио како је рецимо Шапић на Новом Београду што целу фамилију ставио на листу и удомио. Све су лепо смислили али само је још остало да неко гласа њих и њихову родбину. Е ту почињу њихови проблеми. Јер Скупштину града Београда бираће Београђани а не нико са стране што они очекују.

Неретко се истиче та „метрополична“ природа Београда, оличена у оном транспаренту са студентских демонстрација „Београд је свет“, а самим ти се занемарује његова српска природа, односно имплицира да „Београд није Србија“. Добар део антидржавних елемената заиста долази из круга двојке – да ли је то заиста тако, или је Београд постао талац тог круга двојке? 

Мислим да је та прича о кругу двојке романсирана. Нити је тај круг тако утицајан, нити постоји као организовани друштвени облик. Београд је и Србија, и свет јер је Србија свет. Београд је српска престоница и највећи град Балкана и његов природни центар. Када говорим о томе како Србија треба да нађе своје место у свету увек се сетим примера академика проф. др Радомира Д. Лукића који се родио у сиромашној сеоској породици у Милошевцу. Професор Лукић је 1939. године докторирао на париској Сорбони одбранивши дисертацију Обавезна снага правне норме – проблем објективног права. Академик Лукић се на одбрани докторске дисертације појавио у српској, шумадијској, народној ношњи, што је изазвало чуђење код чланова комисије.  Након тога уследило је Лукићево питање „Да ли желите да браним рад на француском или енглеском језику?“. То треба да буде пример како се Србија треба да се понаша. Поносна на себе, своје порекло, традицију и улогу у историји која са правом тражи своје место у Европи и свету.

Ваша политичка каријера нераскидиво је везана за лик и дело Зорана Ђинђића, који је постхумно постао другосрбијанска икона. Ипак, многи тумаче њега и као националисту, имао је храбре изјаве око Космета, критиковао Хаг, хвалио и величао Младића. Ви то, уосталом, одлично знате – шта је права истина и да ли је после смрти злоупотребљен?

Те поделе на прву, другу или трећу Србију су обична глупост доконих људи. Постоји само једно. Да ли волиш своју земљу и спреман си да учиниш нешто за њу или не. Зоран Ђинђић је био реалан политичар који је разумео односе у свету и био је спреман да доноси одлуке које су обезбеђивале да држава коју води има мир и да се развија. Мало је таквих политичара било у историји Србије и то је још један од разлога зашто смо у историји плаћали скупе цене за своје емоционалне одлуке. Осим Ђинђића такви политичари су били Милан Стојадиновић и данас Александар Вучић. Не могу се сетим више ниједног. Ђинђић је покушавао да реши проблеме било да су они економски или друштвени. Схватио је да део међународне заједнице жели да нам узме Косово и Метохију као и остали политичари. Али за разлику од других одлучио је да покрене процес решавања статуса Косова и Метохије и да не чека да они који желе независно Косово буду спремни на то. Српски речено није хтео да игра њихову игру већ да наметне иницијативу. Да ли би успео у ономе што је желео не можемо да знамо али то је било боље него чекати 2008. годину и једнострано проглашење независности а потом одговарати на потез који је годинама пипреман. Они у међународној заједници који су за независност Косова су његову иницијативу дочекали на нож што је било за очекивати. Нажалост, скоро нико га у Србији тада није подржао. Данас је јасно да је то Србија требала да уради 2003. године јер 14 година касније то покушава да уради Александар Вучић пошто Војислав Коштуница и Борис Тадић нису радили ништа. А када су нешто радили попут Тадића 2008. године донели су одлуку да преговоре о Косову и Метохији изместе из Савета безбедности Уједињених нација где имамо на нашој страни две сталне чланице под окриље Европске уније чија је већина чланица признала независност Косова. Или треба ли да вас подсећам на генијалну идеју тада министра спољних послова Србије Вука Јеремића да покрене спор о легалности једностраног проглашења независности Косова и Метохије пред Међународним судом правде чија већина судија потиче из земаља које су признале тај чин!? Такав дилентатизам Тадића и Јеремића нанела је трајну штету нашој држави. Сада вам је јасно зашто их је Ђинђић презирао. Ђинђић је рецимо окренуо Србију према Немачкој и успоставио тесну сарадњу са најмоћнијом државом Европе. Данас је Немачка искрен пријатељ Србије захваљујући личним односнима Александра Вучића и Ангеле Меркел. Дакле, данас Србија се у Србији дешавају многи процеси које је покренуо Ђинђића а којима је Вучић дао снагу и замах. Имао је снагу и радну енергију коју данас показује Александар Вучић.

Да ли Ђинђића данас злоупотребљавају? Да. И то они који га за живота нису видели или које је презирао па и они који су му били противници. Мука ми је када слушам сваког марта ко све прича о Ђинђићу.

Само чекам београдске изборе да видим шта ће о Ђинђићу да кажу Јеремић, Ђилас или Јанковић. Јеремић кога је најурио из зграде Владе где је волонтирао због да будем политички коректан непријављених контаката са једном страном амбасадом, Ђилас против кога је подносио кривичне пријаве или Јанковић који је читавог живота био на супротној страни од Ђинђића.

Недавно је лидер покрета ДЈБ Саша Радуловић рекао како му је Саша Јанковић причао да је ДС негде после смрти премијера формирао паралелну тајну службу која постоји и данас. О томе је, као министар одбране, причао и Гашић. Тацније да тајни центри моци раде на оперативном урусавању дрзаве. Знате ли нешто о томе?

Ја сам, хвала Богу, негде годину дана после смрти премијера и доласка Бориса Тадића у ДС суштински напустио ту странку. Нисам ногом крочио у њу. Тако да не знам шта су радили. Тадић ме је сматрао непријатељем још од деведесетих година и тако се понашао према мени а ја њега највећом преваром српске политике која је равна Шћепану Малом и великом несрећом за грађане Србије. Да ли је Тадић правио паралелну службу безбедности? Ништа ме од њега и екипе људи коју је окупио око себе не би зачудило. Они су сматрали да је држава њихова приватна својина. Уосталом, сам сам 2010. године на својој кожи осетио да користе тајне информације када је у једном дневном листу осванула моја приватна преписка коју сам имао са једним новинаром а која чак није имала везе са политиком. То је било дело његових сарадника. Никада није постојао судски налог да се то ради. Да не причам о акцији која се спроводила 2012. године када је било не само органзовано моје физичко праћење већ и прислушкивање телефона а све због тога што је тај болесни ум који владао Србијом умислио да сам ја крив јер против њега скандирају навијачи Звезде као и да би преко мене прислушкивали тада опозиционог лидера Вучића са којим сам имао комуникацију о чему је он својевремено обавестио јавност.

Интересантно је да спин мајстори покушавају свалити кривицу за рад Хашког трибунала на актуелни режим и председника Вучића, да се истовремено „случајно“ заборавља да је највише изручења било у време владавине Коштунице, па онда и Тадића. Одакле долазе такви ветрови и ради ли се случајно или намерно на њиховом аболирању и пребацивању кривице у туђе двориште?

Када је у питању Хашки трибунал мислим да нема нашег али и политичара са Балкана који нема примедбе на његов рад. Имао их је и покојни премијер Ђинђић а имају их политичари и данас. Ипак, не заборавите да је тај суд установљен резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација за коју су гласале сталне чланице укључујући и Руску федерацију. Први српски државник који је сарађивао са Хашким трибуналом био је Слободан Милошевић који је изручио Дражена Ердемовића. Не кажем то да бих му замерио већ да вам објасним да су морали да раде сви српски лидери. Дакле, Србија више никада не сме да дође у ситуацију да се о њеним поступцима одлучује у неком трибуналу. То је најбоља заштитита наших интереса и то ради управо спољном политиком председник Вучић. Трибунал ускоро престаје са радом тако да ће ова питања постати беспредметна. А ако посматрамо српске премијере и председнике чињеница је да је најмање  сарадње имао Александар Вучић. Скоро сви које је Трибунал тражио изручени су за време Бориса Тадића и Војислава Коштунице. Тако да напади на Вучића овим поводом стварно су неутемељени. А Вучић је једини српски премијер који има снаге и храбрости да нешто одбруси Хагу као што је то био случај у вези са захтевом да се Шешељ испоручи Хагу како би га они тамо ослободили!?

Човек сте бизниса, политике и спорта. Сва та три сегмента се преплићу око судбине највећег српског спортског бренда, Црвене Звезде, чији сте и сами били део – како гледате на тему о којој је власт у почетку причала, а сада је не спомиње: приватизацију?

Не бавим се том темом, нити ме интересује. Да ли ће се Звезда приватизовати или не није питање за мене. Ја сам из Звезде отишао формално 2010. године а суштински 2012. године. Затворио сам ту страницу живота иза себе. Поносан на све што сам урадио јер је било планирано да буде уништена од Тадића. И то се дешавало. Кошаркашком клубу је на састанку код Тадића отет генерални спонзор И пребачен прво у савез да би се година дана касније појавио у другом клубу. Никада нећу да заборавим срамно саопштење тог спонзора који је иначе писао директор који је звездаш. Али добро. Било па прошло. Платио сам жестоку цену сатанизације због тога али не жалим. Много волим свој клуб али никада али никада више тамо нећу обављати било какву функцију. Наравно, да сам ватрени навијач и да гледам сваку утакмицу као и да пратим Звезду у иностранству. Али то радим о свом трошку, сам купујем карте и гледам утакмице са пријатељима. Ја сам вероватно један од ретких политичара који је отишао на благајну и купио карте за кошаркашке утакмице.  Нисам као многи други политичари који путују са клубом, сликају се а при том не знају да наброје два играча Звезде или да вам препричају бар једну историјску утакмицу или још горе који су ватрени партизановци. Мени је мој клуб љубав а не место за сликање како год играо било да је први или последњи и ко год га води. Када смо код Звезде за мене је довољно што сам заједно са својим пријатељима тадашњим министром енергетике Петром Шкундрићем ( који је касније због Звезде био промењен) и Душаном Мракићем довео руског председника Путина на Маракану. Била је то велика звездина и наша лична победа над тада моћним председником Србије. Путин нам је том посетом несвесно помогао да се промени однос власти према Звезди. И што сам заједно са Петром Шкундрићем и Владаном Лукићем учествовао у довођењу Гаспрома у Звезду. Више него довољно.

Када би морали одабрати у тренутку, које су вам три историјске, државничке личности из Србије најдраже?

Свети Сава, Деспот Стефан Лазаревић и кнез Михајло Обреновић.

Имајући у виду дешавања у региону (Црна Гора, Македонија, званично Сарајево), али и све веће притиске на нашу земљу, мислите ли да Влада и председник могу издржати и остати на прокламованом курсу неутралности, односно сарадње и са истоком и са западом?

Председник Вучић води пре свега српску политику. Ни америчку, ни руску, ни европску, ни кинеску већ српску која је у најбољем интересу наших грађана. Ми смо мала земља и не можемо пресудно да утичемо на светска збивања. Посао нашег државног руководства је да у светској бури наш мали српски брод сачувају и заштите. То председник Вучић ради маестрално и не само да је обезбедио мир, безбедност и стабилност за Србију већ Србија има много већи углед у међународној заједници него што нам даје право наша величина. Погледате само колико се пута председник Вучић у последњих неколико година састао са кинеским председником и премијером, руским председником, немачком канцеларком или амерчким председником и потпредседником? Наведите ми још једну земљу величине Србије чији лидер има такве контакте? Сви они сарађују са председником Вучићем јер знају какву улогу Србија игра у региону као и да као највећа земља регије даје одлучујући допринос да Балкан буде стабилан. Таква политика обезбеђује мир, безбедност и привредни раст Србије. Али када изаберете такав пут који је тежи него да станете под нечији кишобран можете да очекујете притиске великих. Њих има и сада и биће их у будућности. Али пошто председника Вучића познајем дуже од 25 година знам да је веома имун на притиске. И док он води земљу биће тако и Србија ће да води српску политику.

Први сте политичар који је најавио да ће предложити смањење фирмарине за фирме које имају истакнуту фирму на ћирилици а недавно сте похвалили руководство Дома омладине које вас је послушали и истакло натпис на ћирилици…

Ћирилица је део нашег културног идентитета. Наравно и латиница је српско писмо али она није угрожена у време глобализације. Наша обавеза је да заштитимо ћирилицу. Бугари су се изборили да евро буде написан на ћирилици на новчаници и то је путоказ како ми треба да се боримо. Иначе, од како смо ми добили поверење грађана на изборима за Скупштину града Београда са поносом славимо Дан словенске писмености који је посвећен светима Ћирилу и Методију. Овај празник славе све словенске земље изузев Србије а као Град предложићемо Министарству просвете да тог дана један час буде посвећен Ћирилу и Методију. Најавио сам да ће Град Београд размотрити смањење фирмарина за компаније које их истичу на ћирилици. Ми не желимо да дискриминишемо никога ко име своје фирме жели да исписује на латиници али имамо право да дамо додатно охрабрење и подстицај оним који исписују име фирме на латиници. Тачно је да сам тражио од руководства Дома омладине да натпис на улазу буде на ћирилици. Они су градска установа културе и морају да поштују Устав и законе. Међутим, ако заиста желимо да заштитимо ћирилицу неопходно је да се донесе Закон о заштити ћирилице и о томе се говори у одличном нацрту Стратегије културе коју је урадили Министарство културе и информисања. Поносан сам јер сам заједно са тадашњим градским секретаром за културу а данас министром културе Владаном Вукосављевићем осмислио и започео акцију Негујмо српски језик који је најбоља акција у култури Србије последње две деценије. Поносан сам јер имам велико разумевање и подршку председника Вучића да људи који су значајни за Србију добију обележја у Београду. У току је конкурс за идејно решење споменика Стефану Немањи који се подиже на Вучићев предлог. Као што знате подигли смо споменик цару Николају који је због Србије ушао у Први светски рат у коме је изгубио и круну, и главу и који је 1915. године спасао српску војску у Албанији. Споменике су добили Милутин  Миланковић и Борислав Пекић а краљ Александар Карађорђевић обалу а верујем да ће у следећем мандату споменике добити Михајло Пупин, деспот Стефан Лазаревић који је Београд прогласио престоницом Србије и који сада има обележје на Калемегдану које није споменик какав заслужује, војвода Петар Бојовић чија армија је ослободила Београд 1918. године, краљ Милан Обреновић који је с обзиром на заслуге за развој српске државе запостављен у нашој историји али и амерички председник Вудро Вилсон и то на предлог председника Вучића јер ће следећег 28. јуна бити сто година како је прогласио Српски дан у САД и наредио да се на Белој кући и свим јавним институцијама уз америчку вијори и српска застава. Према историји и култури треба да се односимо са пажњом како показали да смо зрело друштво које жели да напредује и да се мења али и које поштује своју прошлост.

Разговор водила: Катарина Обрадовић

НАЦИОНАЛИСТ



loading...