06. 12. 2017. / nacionalist.rs

ЗАШТО СЕ ЕВРОПА НЕ ПРИПРЕМА ЗА РАТ СА РУСИЈОМ

Вашингтон би требало да остане у NATO и другим савезима само ако они доприносе америчким интересима

Пре три године САД су повукле своје борбене јединице из Европе. Сада их шаљу назад у редовним ротацијама због обуздавања руских напада. Како је објаснио генерал Тимоти Догетри: „Припре за рат много су јефтиније од вођења рата“.

Тачно. Али због чега се Европа не припрема?

Током Хладног рата САД су држале око 300.000 војника у Европи. Тај број је пре пар година спао на 65.000. Чак и тада је то било превише: континент је одавно требало да буде способан да се брани без Америке. Међутим, Северноатлантски пакт (NATO) проширио се до руских граница и претио да кооптира Грузију и Украјину, бивше територије Руске Империје и Совјетског Савеза. Из перспективе Москве, NATO наставља са игром обуздавања на руским границама и унутар њеног некадашњег „хартленда“.

У међувремену су Вашингтон и Брисел демонтирали Србију, слабо водећи рачуна о историјским интересима Русије на Балкану. САД су креирале односе и отварале базе – чак и у Централној Азији. Деловало је да је Америка усвојила чувену „Брежњевљеву доктрину“: што је моје – моје је, а шта је твоје – о томе ћемо да преговарамо.

Иако је у Вашингтону дуго владао консензус о третирању Министарства одбране као извора међународног благостања и заштите просперитетних и бројних савезника, кандидат Доналд Трамп указао је на потенцијалну промену када је критиковао америчке војне субвенције Европљанима. Откад је преузео кабинет, кити се ловорикама након сваког минорног повећања европских војних издатака, али наставио је да жртвује интересе Американаца у корист европских влада, које одговорност за сопствену одбрану воле да пренесу на другог.

ЕВРОПЉАНИ СЕ НЕ БОЈЕ РУСА
Многи на континенту не виде озбиљну безбедносну претњу: ретко који Европљанин замишља руске легије како, прелазећи преко Европе, иду ка Атлантику. А европске владе, биле забринуте или не, рачунају да ће их Вашингтон бранити. Зашто би стога оптерећивале европске пореске обвезнике кад могу Америци да проследе рачун?

Због чега су креатори политике у Вашингтону и посебно председник Трамп толико спремни да тај терет пребаце на Американце? Владимир Путин је гадан тип, нема сумње. Али свет је препун непријатних ауторитарних лидера. То не значи да су сви они претња Америци.Упркос усплахиреној реторици, која је преплавила Вашингтон, Москва не представља праву војну претњу за САД. Петљање око прошлогодишњих избора био је офанзиван наступ, али Вашингтон је радио то исто, много чешће и у много више земаља. Трампова администрација би требало да инсистира да Русија од тога одустане, обећавши да Америка неће поновити исту грешку у будућности.

Руска Федерација је једина земља са упоредивом нуклеарном силом, али њено коришћење гарантовано доноси деструктивни узвратни удар. Иако је Русија обновила своје конвенционалне снаге након распада Совјетског Савеза, Москва је озбиљна регионална, а не глобална сила. Ништа не указује да Путин има и најмањи интерес за конфронтацију са Америком.Штавише, САД и Русија немају битних неслагања у важним интересима. Две владе се сукобљавају око периферних питања, као што су Сирија – са којом је Москва дуго у савезу, а која мало значи Америци – и Грузија/Украјина – које нису важне за америчку националну безбедност. Са друге стране, обе земље се плаше исламистичког тероризма, противе нуклеарним програмима Ирана и Северне Кореје и суочавају са потенцијално агресивном Кином.

Вашингтон ипак враћа своје трупе у Европу. Начелник генералштаба (Army Chief of Staff) генерал Марк Мајли рекао је: „Ми, америчка војска, сматрамо да су нам вероватно неопходни додатни капацитети“ за обуздавање Русије. Комадант америчке војске у Европи потпуковник Бен Хоџис поручио је „да ћемо радити ово колико год је потребно (мисли се на редовне ротације америчких снага у Европи, које су поново враћене; прим. прев.). Нема, додао је, „никакве рампе у будућности“.

Шта Европљани раде поводом Русије? Па, они су заузети. Или сматрају да су већ учинили довољно.Европа тренутно троши дупло више на оружане снаге од Русије. Ако европске владе не троше свој новац ефикасно, онда би требало да пораде на томе уместо што очекују да Вашингтон опет прискочи у помоћ. А могли би да учине много више кад би се осетили угроженим. Генерал Хоџис похвалио је Литванију за издавајање 2,07 одсто БДП на војску, али, ако та влада нервозно ишчекује руске тенковске дивизије, онда би требало да удвостручи или утростручи своје издатке. Поента није да се поразе московске легије, него да се осигура да сваки напад буде скуп и неисплатив.

ЕВРОПА МОЖЕ ВИШЕ
Исто важи и за Естонију, Летонију и Пољску. Свака од тих земаља оставља утисак да жели америчке гарнизоне, али оно што би заправо требало да добију јесу контингенти њихових европских комшија.

Кад се одмакнемо од пограничних држава (државе које деле границу са Русијом; прим. прев.), већина Европљана је презаузета да би се превише занимала војним питањима. Немачки издаци су од 1,18 одсто у 2016. порасли на 1,22 одсто ове године, али очекује се да опет падну у 2018.

Исправно је препоставити да нико барем у Немачкој не очекује да Бундесвер буде у акцији. Чак се и сами Немци шале да је улога њихових војника да зауставе Русе док не стигне права војска. Шанса да ће Немци кренути на исток да спасу Балтик или Пољску је, најблаже речено, минимална.

Али опет, ко очекује да ће Италијани, Шпанци, Португалци, Белгијанци, Данци, Црногорци, Луксембуржани, Словенци, Словаци и Чеси оформити велику експедициону војну силу како би одбацили распомамљене путиновце? Као што је једном речено за Окланд, што се тиче већине европских војски, оне више не постоје. (there is no there there).

Проблем није у неадекватности ресурса. Европске земље колективно имају већу популацију од Америке и једнако велику економију. Њихова војна снага можда јесте иза америчке, али нису беспомоћне. Према индексу моћи, Француска и Уједињено Краљевство су на другом и трећем месту, за њима следи Турска, а потом Немачка и Италија. Свака од ових земаља би могла да учини више кад би хтела.Европљани имају и велики број војника. Сама Турска има готово 400.000 људи под оружјем. Додуше, Анкара у последње време не делује као лојалан савезник, али, ако је тако, због чега је још увек NATO чланица? Било како било, Италија има око 250.000 људи под оружјем, Француска око 200.000, Немачка око 180.000, Грчка око 160.000 и Уједињено Краљевство више од 150.000. Шпанија има 124.000 војника. И свака од њих би могла да прошири своје војне снаге уколико би сматрала да такав потез има неопходно безбедносно оправдање. Ове земље би требало да нуде додатне борбене бригаде и учине много више на обуздавању Русије уместо што то раде САД.

УЈКА СЕМ ЈЕ БАНКРОТИРАО
Дуже од седам деценија после Другог светског рата Западноевропљани су се економски опорављали, свргавали отуђене комунистичке режиме и апсорбовали централноевропске и источноевропске државе у свој европски пројекат. Колективно знатно надмашују остатке некад страшне Руске Империје и Совјетског Савеза.

Москва може да примењује силу над мањим комшијским земљама, попут Грузије, али није могла лако да прогута Украјину. И свакако не би могла да освоји Европу. Ако у ово последње постоји било каква сумња, Европљани би могли војно да престигну опадајућу силу суочену са економским застојем, демографским посртањем и политичком кризом у наредним годинама.

Ујка Сем је суштински банкротирао. Ускоро ће морати да се суочи са билионским доларским дефицитом. И поред тога, Конгрес одбија да донесе тешке одлуке, опредељујући се за измене на приходној страни уместо да се позабави потрошњом. Кад се сударе јавни дуг, социјални издаци и спољне обавезе, криза ће вероватно подстаћи акцију. Трпеће америчка промискуитетно-интервенционистичка спољна политика. Ретко који виши званичник ће бити вољан да жртвује здравствену заштиту и социјалну безбедност како би подржао великодушне европске државе благостања. За Вашингтон је боље да резове чини промишљено и систематично, него да то чини на препад, усред кризних ситуација.

Европљани никада неће престати да позивају на јачање америчке војне привржености, али амерички званичници би могли престати да плаћају. Вашингтон би требало да остане у NATO и другим савезима само ако они доприносе америчким интересима. Одбрана земаља које су способне саме да се бране не доприноси остварењу тих интереса.

Даг Бендоу – виши сарадник института Кејто и бивши специјални саветник председника Роналда Регана. Аутор је књиге „Спољнополитичке лудорије: Нова америчка глобална империја“

Превео Александар Вујовић

Извор: standard.rsnationalinterest.org



loading...