БУТОЛЕН ФРАНЦ: ПЛАНИРАМ ДА ПОКЛОНИМ ВЛАДИМИРУ ПУТИНУ РЕПЛИКУ МАЧА СРПСКИХ ВИТЕЗОВА

Наташа Милосављевић

Бранко Франц Јанко Бутолен, пензионисани потпуковник и резервни официр Војске Србије из Београда, једини је човек из Србије који је због љубави према Русији и Русима поклонио две сабље руским држављанима — једну шефу државе Владимиру Путину, другу у част погинулог руског пилота Олега Пешкова. Поклон је припремио и за овогодишњи празник.

За Дан победе, 9. маја, планирам да поклоним Владимиру Путину реплику мача српских витезова. Наравно, нећу бити у прилици да га уручим лично, али ћу то учинити преко Амбасаде Русије, открио је Бутолен за Спутњик.

Он нам говори о мотивима ових несвакидашњих гестова који су утолико већи, јер наш саговорник никада није посетио Русију. Како каже, то намерава да учини на пролеће са пријатељима.

© SPUTNIK/ Сабља

— Пред Дан победе 2014. године поклонио сам прву сабљу председнику РФ Владимиру Путину. Од тренутка када је преузео Русију, која је била бачена на колена, подигао ју је са погледом према сунцу. Веома поштујем тог високообразованог човека који је био храбар кад је дошло до распада Немачке. У Дрездену је сам изашао пред демонстранте и рекао: „Имате толико и толико минута да се покупите, иначе ћу да позовем оклопну бригаду“, и они су га послушали. Видео сам га као врло храброг човека, али уједно и као великог хуманисту, јер нигде није наступио на екстреман начин.

Поред сабље Владимиру Путину, уручили сте сабљу и у знак поштовања према погинулом руском пилоту Олегу Пешкову. Како сте дошли на ту идеју? 

— Када га је оборио НАТО, највише ми је засметало као човеку, као официру, што су га када се већ приземљио, уместо да га третирају као ратног заробљеника, исекли мачевима, искасапили. Било ми је веома тешко, јер сваког официра било где, а посебно официра из Русије, посматрам као брата. Заједно са колегама из канцеларије и пријатељима из војске одлучио сам да донирам сабљу Олегу Пешкову коју сам предао шефу руске дипломатије приликом посете Београду. На сабљи, на српском и руском пише: „За верност домовини, брате, хвала ти што си себе жртвовао да осветлиш путеве наше“.

© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ Бутолен Франц, пензионисани потпуковник и резервни официр ВС

Како сте дошли до такве сабље?

— У бившој Југославији имали смо велику фирму у Земуну који се звала „Импа“, која је правила различите врсте ножева, мачеве и сабље за друге армије. Након тога „Импа“ је прешла у фирму „Статус стил“ и сада прави врсте сабљи у којима је укомпонована нека сабља наших предака са Балкана. Она је на неки начин и српска и аустроугарска, па чак и сабља руских официра.

© ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА Александар Чепурин прима сабљу

Колико и по чему се разликују сабље које су добили Владимир Путин и постхумно убијени руски официр?

— Сабље имају више категорија. Највиша категорија је за председнике држава. Та сабља има позлаћене дуборезе, канију и рукохват. Затим постоји сабља за официре — за чинове од потпоручника до пуковника, генерале — то је друга сабља која нема дуборез, али је позлаћена. Свака сабља има сертификат и годину кад је израђена, као и коме се поклања.

Зашто баш поклањате сабље држављанима Руске Федерације? 

— Наша највећа браћа су Руси, Белоруси, донекле бих могао рећи да су нам Словаци и даље браћа, а сви други су под знаком питања, јер су се концентрисали у неки блок католицизма или војнички речено у НАТО, који је наш непријатељ. То су историјске чињенице и ми од њих не можемо да побегнемо. Једна од истинитих прича из Првог светског рата је да су Аустријанци са Саве топовима великог калибра бомбардовали Београд, а српска војска у то време није имала топове са којим би могла да ликвидира и уништи мониторе. Онда је руски цар Николај II Романов, послао батерију војника бродом. Укопали су се на Калемегдану и за 48 сати су потопили један монитор, а два су онеспособили да више нису могли да дејствују по Београду. Много сличности постоји између Срба и Руса и у културном смислу.

© ФОТО: PRIVATNA ARHIVA Пензионисани потпуковник и резервни официр ВС Бутолен Франц и амбасадор Русије у Србији Александар Чеупурин.

Ви сте велики поштовалац руске књижевности, а и сами сте се латили пера. Колико сте до сада издали књига?

— И даље ме одушевљава Достојевски, али и Тургењев преко чијих приповетки Русију упознајете као огромну земљу у којој сунце никад не зађе. Почео сам да пишем пре четири године. Као адвокат сам писао неке прилично тешке жалбе у којима сам немилосрдно напао правосуђе и другу страну у спору и увидео сам да ту има доста материјала на основу којег бих могао да направим књигу. Прва књига носи назив „Из адвокатске торбе“. У рату 1999. године, када су нас напали цео НАТО и цела Европа био сам председник ратног суда Београдског корпуса и сматрао сам да треба да пишем дневник. Тај дневник је преточен у књигу „Из официрске торбе“, а у међувремену сам од једног великог пријатеља из авијације, покојног генерала Неше, добио извештај НАТО-а о томе шта је наша војска оборила у том рату. Извештај сам превео са енглеског и на крају дневника додао један пасус у којем су подаци где је наша војска свакодневно дејствовала.

Извор: sputniknews.com