ЈЕДИНО СРПСКО ДЕТЕ У ПРИЗРЕНУ: ЗА БОЖИЋ ИМАМ ЈЕДНУ ЖЕЉУ!

Пре две године у исповести за „Ало!“ тада десетогодишња Милица Ђорђевић, једино српско дете у Призрену и једини ђак у импровизованој школи у просторијици у Храму Светог Ђорђа, чије је цело детињство протекло у страху и оскудици, од Божић Бате тражила је само да јој пошаље бар једну другарицу с којом би могла да се игра.

Милица Ђорђевић, Фото: alo.rs

Та жеља ове мале хероине, чији је живот преточен у филм који је готово свима измамио сузе, сада је остварена – није добила другарицу, али јесте два добра друга Филипа и Љубу. Ова тројка чини шести разред основне школе у Великој Хочи.

Она и њена мајка Евица због Миличине школе морале су да напусте Призрен. Али нису отишле заувек из највољенијег града у којем им живот није био ни налик нормалном, будући да тамо има толико Срба да се могу на прсте пребројати. Враћају му се сваког викенда.

Тамо их чека деда Адам (90), доброћудни Горанац који годинама чува Милицу и њену маму, девојчицин први и дуго једини пријатељ, коме је симболично управо она била кума када је због ње прешао у православље.

Милица ће Божић провести у Призрену са својом мамом и чика Адамом, кога зове деком. Иако се њен живот разлкује од живота које води већина њених вршањака, те се углавном своди на одласке у школу и до цркве, ова скромна девојчица каже да ове године нема никаквих специјалних жеља за себе. Наглашава да њој не треба ништа, али да ипак постоји нешто што би је бескрајно обрадовало и за шта се она стално моли…

– Важно ми је да смо мама, деда и ја заједно. Славићемо Божић онако како Бог заповеда, поштовати све обичаје, ићи у цркву, имаћемо бадњак, постити на Бадњи дан. Мени је то нешто најлепше, поготово волим Бадње вече, Нова година мени не значи ништа. На Божић се родио Исус Христ, то је најрадоснији дан. Мени је у животу лепо, али ето имам једну жељу – да буде више Срба на Косову, да буде више деце, да имам више другара, да не буду одељења од по троје деце, него да нас има пуно – каже ова дванаестогодишња девојчица.

Са подједнаком радошћу у гласу, као што је има када прича о празнику, она говори о својим школским пријатељима које је стекла тек када је кренула у пети разред.

– Имам два другара која иду са мном у шести разред у Великој Хочи. У пети разред иду још три дечака, па се некада и сви заједно дружимо. Нас шесторо понекад играмо заједно и фудбал на физичком. Иначе су сви врло фини према мени, само их, ето, можда једино тада понекад мало изнервирам, ако нешто погрешим. Много их волим, али морам признати, мој најбољи друг и даље јесте деда Адам и још се играм и са њим – каже она.

Никад нећемо напустити Призрен

Миличина мама Евица за „Ало!“ каже да је живот у Призрену много тежак, али да не планира да са ћерком напусти тај град.

– Премало Срба има и заиста је много компликовано живети овде. Албанци нас гледају попреко, комшије из зграде нису добронамерне, чине све да би нам загорчали живот. У згради се све чује, нама зазвони телефон, они крећу да лупају одозго да ми не бисмо ништа чули и стално тако праве неке сплетке. Живимо у страху, али овде сам рођена, овде су гробови мојих најмилијих, Милица је рођена овде и неће нас отерати. Да је овде могла да настави да иде у школу, не бисмо се привремено ни селили у Хочу. Прво је био план да крене у пети разред у Ораховац, али нам је владика саветовао да је безбедније да иде у Хочу – прича Евица.

Извор: alo.rs