СРБИ У БАЧКОЈ У СЕДМОМ ВЕКУ

Приликом доласка на простор Бачке Мађари су овде затекли Србе, попримили од њих културу, многе речи, установе (жупаније), а у почетку и веру – први угарски краљ Стеван испрва је исповедао православну веру.. Три палатина Угарске били су српске народности (Радо (1056.), Уроша (1120.) и Белуша (1156. г.)), а на простору данашње Бачке постојала је у деветом веку нарочита словенска држава под Саланом, са престоницом у Тителу.

Саланова војводина (војводство) у деветом веку према мађарском историчару Др. Шандору Маркију.

Бачка, која је у препотопском, дилувијалном добу била корито великог мора, што јој показује песковито земљиште, имала је за становнике у добу првих насељења све могуће народе, који су тада крстарили кроз Панонију и Дацију.

Бронзани предмети, који су ископани на Бачком земљишту (о којима Ивањи Иштван опширно говори у своме делу „Szabadka története“) дају основа закључку, да су у Бачкој становали и Боји, келтског порекла. Пошто их је Дачки краљ Бурвиста (90-57 пре Хр.) покорио, њихово место заузеше Јаси, сарматског колена, којима и име „metanasta jazyges“ (назив кога употребљава Птоломеј 150 год. после Хр.) казује, да су номадски народ. Римљани су их дуго оставили на миру називајући њихове Бачке насеобине: „Deserta Sarmatum, Barbaria Jazygum“.

Но доцније продреше Римљани у ове крајеве, као што се види из многих римских ископина и посмртних плоча, које доцније потискоше Хуни и Авари под Бајаном (Gyártás мађ. историк мисли, да Баја доби име од тог Бајана. Т зв. „римски шанчеви“ у Бачкој пре аварска порекла. Ово питање у осталом још није расправљено.), остављајући на миру Гепиде, који се више бављаху земљорадњом. У војсци Бајановој (6. век) већ беше Словена, који се појачаше каснијим продирањем Словена на југ и исток.

По Шафарику и Бидингеру, а према франачким изворима, Словени Ботрити, становаху тада у Бачкој, од којих и поста град Бодрић (Bodrogh) по коме ова жупанија доби своје прво име, које јој се све до сад задржава (Bács-Bodrogh). Шафарик поставља чак и тврђење, да је у садањој Бачкој постојала нарочита словенска држава под Саланом, коме престоница беше Тител-Сланкамен (коме прво име беше Саланкемен, као што се види из повеље Жигмундове, кад но Сланкамен 1424 г. поклони Ђ. Бранковићу). Тимон и Хиљфердинг доказују, да се Ботрити претопише у сродне Србе.

Тител

Дакле, Мађари при доласку своме у Угарску нађоше овде у велико Словене, а у доњим крајевима Србе. Од VII. века сретамо у историји Србе у Бачкој. Мађари попримаше од Словена културу, многе речи у језику свом, установе (жупаније), па у почетку и саму веру. (Још није побијена тврдња, да је први краљ угарски св. Стеван прво исповедао православну, па за тим католичку веру.)

Угарска бројаше три палатина српске народности: Радо (1056.), Уроша (1120.) и Белуша (1156. г.).

Требник Виктора Лепавинца,

манастир Моноштор 1714

(Дигитална библиотека Матице Српске)

За време турских освајања Бачка много опусте, нарочито се мађарске насеобине растурише, да чине места српским, које су и пре биле јаке, а које се нарочито умножише за време многих сеоба Срба са Балкана у Угарску. Бачка је и уопште и у почетку била јако насељена Србима, а неко време, за време турског господства, Срби јој беху искључиви становници.

Томе је доказ, да су и данас, после толиких страних колонизација, 90% имена места, река, пољана, пустара, језера у Бачкој српског и словенског корена.

У околини Батмоноштора у бачком Подунављу виде се и сад рушевине некадањег – по Бадићу – францишканског манастира о ком Бадић (B. „(„Ausztria – Magyarország II.“ Bácska од Ф. Бадића) вели, да је касније постао својина православних калуђера, што никако не стоји, бар се не слаже са оним веродостојним подацима, које је др. П. Ивановић изнео у 90. књизи „Летописа“ 1854. г., и из којих видимо, да је тај манастир као православан (св. преображенски) од вајкада и да је 1723. г. порушен од мађарских устаника, а игуман „G. R. N. U. Calugyeris“ и да је „anno 1723 posessa fuerit.“

Историја бележи осам знатнијих и већих сеоба Срба са Балкана у Угарску. Прва сеоба на Чепељско острво у српски Ковин (под владом краља Жигмонда); друга под Ђурђем Бранковићем (после 1430. г.); трећа (1439.); четврта за владе Матије Корвина 1459. год.; пета и врло знатна, када кнез Павле (Бранковић) или Кињижи Пал преведе 50.000 Срба из околине Крушевца; шеста 1509. год. са српским владиком Максимом; седма под Николом Јуришићем (1538. г.); осма и најпознатија је сеоба (крајем 17. века) под патријархом Арсенијем Чарнојевићем (Szalay L. „Szerb telepek“ i Zzoernig: „Etnograpie“ II.).

Овде наравно нису урачунате српске сеобе на Далматинско и Личко земљиште, већ само на земљиште уже Угарске и Срема. Дакле ове сеобе ојачаваху све већма староседилачки, већином српски, живаљ у Бачкој… Досељеници ови беху из уже Србије, Подунавља, Жупе и Пећи.

Извор: Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894.

Преузето са: rasen.rs