09. 02. 2018. / nacionalist.rs

ТАКО СЕ БРАНИЛА ОТАЏБИНА: алал вера тобџијо!

 

Био је топал јесењи дан. Повремено зашуми сухо храстово лишће и ветар нанесе понеки лист, који се скотрља са ивице рова. А пчеле и осице прелећу с једне на другу страну и људи, уклештени у земљу, завиде бубицама на њиховој слободи.

 

Био је топал јесењи дан. Повремено зашуми сухо храстово лишће и ветар нанесе понеки лист, који се скотрља са ивице рова. А пчеле и осице прелећу с једне на другу страну и људи, уклештени у земљу, завиде бубицама на њиховој слободи.

Тек наједном проломи се страховити тресак. Сви се унезверено погледаше, па се бацише на земљу. Неки потрчаше у задњи заклон.

— Ето га! — викну избезумљено стражар код митраљеза, као да иде страшна авет од чијег погледа људи умиру.

Стајао сам као окамењен, не знајући ни куда ћу, ни шта да радим. Пред смртном опасношћу моја мисао и тело били су паралисани.

Још силнији прасак одјекну. Над главама нашим нешто заковитла, као греде… нечије тело, земља, а кроз ту ломљаву чујем јаук и неко викну:

— Удари у други вод!

И као пред суђени час једва разабрах да сам ја овде баш због тога чудовишта, да ови људи очекују спас од мене. Готово посрамљен што сам и толико чекао, скочим до митраљеза и, не размишљајући много, одмакнем циглу И готово промолих главу.

— Назад! — викну неко и дохвати ме за косу.

Али и тај тренутни поглед био је довољан да видим прорез и прашину од земље, која се дигла приликом паљења топа.

— Танасије, брже, дозови батерију и кажи да онај топ дејствује… Од последњег правца сто метара улево, и нека повећају за двеста. Брже, брже!

Наједном се створи ордонанс из батаљона.

— Пита командант хоћете ли отпочети гађање?

Па и командир чете пратио војника.

— Море, пустите човека нека ради! — нервира се потпоручник Алекса.

А секунди су вечност. Сваког момента очекујемо нов прасак.

— Извештава командир да осматрате.

Батерија дејствује.

Али од нове експлозије уши нам заглунуше. Као да се земља процепи. Дах је свима застао, јер смо пред устима топовске цеви, па се пуцањ слива са експлозијом зрна. Вилице се тресу, а поглед је исколачен… Али, овом приликом пребаци.

Одмах затим зачуше се експлозије наших граната негде позади непријатељских ровова.

Тражио сам да смање даљину за педесет метара.

— Можеш комотно и сто — вели Алекса.

— Сигурнији смо овако.

Експлозије чујемо сада јасније и увиђамо како се нешто страховито крши и ломи иза њихових ровова.

— Још за педесет!

Пешаци се ослободили и подигли главе.

Чујемо како лете наша зрна, њихов фијук је све јаснији, људи несвесно увлаче главе у рамена н са страхом подижу очи. Нешто се ускомеша над главама нашим, језиво и мучно — онда оштро цикну и сручи се свом жестином на непријатељске ровове. А кроз пушкарницу видимо читаве стубове земље како куљају у висину.

— Удри га тобџија сад, мајку му његову!… Не дај му да трепне! — вичу пешаци.

Скратили смо даљину још за двадесет и пет метара. Из непријатељских ровова припуцаше пушке.

— Нека, нека, писмени смо!… Дође мечка и пред вашу кућу!… Батали, знамо за шалу! — узвикују весело војници.

Као да стотину громова тресну над главама нашим, а земља се узбурља око нас. Утонусмо у дим и прашину. Неко јауче. А војници усплахирени, па их место не држи.

— Лези, лези!

— Митраљез у заклон!

— Ала они у батерији гњаве…

— Брже, брже! — довикујем Танасију.

Ах, Боже, подржи још неколико секунди… Алекса прикопча прсте као да би хтео да савлада своје нерве, а зубима обухватио доњу усну и с напрегнутом пажњом очекује… Можда смрт, а и мм сви остали. А онај јауче… Сад ће, сад… Сунце сија, а земља плитка… Срце думбара по грудима као мал.

— Ето их! — викну Радојко и полетесмо ка пушкарници.

Ваљају се разорне гранате, па кркоре парајући ваздух, час јаче, онда слабије, као да се сустижу, затим вратоломном брзином заошинуше изнад наших глава и са громовитим треском ринуше у земљу једна за другом. Прва пребаци… друга се не види… трећа посред рова… а четврта на саму ивицу онога прореза, одакле полетеше у висину неки диреци и земља.

— Ура! — повикаше пешаци. — Тобџија, удри сада, тако ти бога! — виче неко и кроз ров се разлеже весео жагор.

Тражио сам тада од командира да образује сноп према четвртом топу.

— Има ли мртвих? — пита потпоручник Алекса.

— Два мртва и три рањена! — одговара поднаредник.

— Оставите мртве, а рањене превијајте. Сад ћу и ја — он се окрете мени. — Ја мислим, нађосмо га… Ево, батерија гађа!

У правилним размацима времена гранате цијукнуше изнад наших глава, па се сручише испред онога прореза, са стране, једна посред, а четврта сукну са задње ивице.

— Ура, ура, ура!… Живео тобџија!… Ура, ура! — па у одушевљењу дочепаше пешаци пушке и настаде брза паљба.

— По пет разорном.

Кроз пуцњаву пушака гроктала су разорна зрна, бацајући комаде земље и затрпавајући непријатељске ровове. Од уског прореза где је био топ зјапила је сада широка бреша, као разјапљене чељусти.

— Оћемо ли, господине потпоручниче? — запита каплар десетар, готов да искочи из рова.

— Прекини паљбу! — викну потпоручник Радојко, бојећи се да војници без наређења не изврше јуриш.

Онда се окрете мени:

— Друже, викни још један овакав урнебес за мој рачун!

Жеља му је испуњена.

А кад се стиша паљба, долазе официри и војници из суседних чета да виде развалине од непријатељских ровова. Војници, расположени, весело прилазе Танасију.

— Алал ти вера, тобџијо!

— Ха… Шта мислите… да љубиш топ, бато!…



loading...