КИНА, ИНДИЈА И ИЗБЕГАВАЊЕ ТУКИДИДОВЕ ЗАМКЕ

Представе Запада о историји и географији између Европе и Азије су преплављене мноштвом културних импликација које потичу из Александриде. То је колекција текстова који комбинују истину, епску драму и митологију, састављена између смрти Александра Великог 323. године п.н.е. и четвртог века н.е, а приписује се или Аристотеловом рођаку Калистену, или Александровом тутору.

У десетогодишњем периоду Александар је исковао империју која је обухватала Малу Азију и оно што је Запад касније назвао Средњим истоком, анектирајући земље данашње Турске, Сирије, Израела и Палестине, Египта, Либана, Јордана, Ирака, Ирана, као и део Пакистана и северозападне Индије.

Током више од два миленијума, Александар је на Западу најбоље оличавао судар ове две узвишене парадигме: Истока и Запада. Александрова освајања су такође помогла у томе да Индија уђе у западну свест, географски и културно. На крају смо научили да је Индија заправо била близу арапског света – копном преко Ирана, а у поморском смислу својом директном везом са Персијским заливом.

Размена роба, традиција и култура је увек била уграђена у ширу слику. Копном или морем, древни Пут свиле је – пре стизања у Кину – пролазио кроз Индију. Рим је већ трговао са Индијом пре него што је сазнао за Средишње краљевство, као што су и Кинези једва знали да Медитеран уопште постоји.

БЛИЖЕ ЗАПАДУ
Тако је Индија увек била ближа западном уму од Кине. Паралелно томе, када је Васко де Гама стигао у југозападну Индију 1498, тамошње луке су већ више од миленијума трговале са Кином, југоисточном Азијом, арапским светом и Медитераном.

Може се направити историјска претпоставка да су индијски краљевићи, након толико дугог времена трговања са арапским, јеврејским и кинеским трговцима, били обманути ,,мирољубивим“ намерама првих европских инкурзија које су на крају довеле до британске доминације потконтинентом.

Ову позадину треба имати у виду када посматрамо шта се догодило током последњег међународног Рајсина дијалога у Њу Делхију. Овај догађај је спонзорисало индијско министарство спољних послова и истраживачка фондација ,,Обзервер“ (ОРФ), која је индијски тинк-тенк.

Тема Рајсина дијалога је било ,,управљање реметилачким транзицијама“. Као ,,реметилачка транзиција“ број један идентификован је, ни мање ни више, него кинески ,,Нови пут свиле“, познат и као ,,Иницијатива појас и пут“.

Више од 200 милиона Индијаца су муслимани, што Индију чини трећом највећом муслиманском земљом на свету, након Индонезије и Пакистана. Тако да не изненађује што десничарска прохиндуистичка БЈП странка премијера Нарендре Модија наступа као самопрокламовани заштитник вишемиленијумске цивилизације.

Али ако закопамо дубље открићемо да је модерни Хинду национализам – уместо да брине о судбини Махабхарате – заправо настао током 1920-их, инспирисан теоријама Мацинија, Д’Анунција, па чак и Бенита Мусолинија. Ипак, он се сводио на страх од тога да ће Хинду идентитет бити збрисан од стране ислама или хришћанства.

ПОЈАС И ПУТ ПРОТИВ ,,ЧЕТВОРКЕ“
НАТО је био у пуном гласу на Рајсина дијалогу у Њу Делхију преко адмирала Харија Хариса, начелника америчке Пацифичке команде недавно именованог амбасадором САД у Аустралији. Према Харису, ,,реалност је та да је Кина реметилачка транзициона сила у Индо-пацифичкој регији; да је власник дефицита поверења у региону“.

Још битније, начелници морнарица земаља ,,Четворке“ – САД, Индија, Јапан, Аустралија – се сви слажу у томе. Слаже се и пензионисани генерал Дејвид Петреус, бивши директор CIA и главни ум иза инвазија на Ирак и Авганистан.

Неоконзервативни идеолог Залмеј Хализад, бивши амерички амбасадор за Ирак и Авганистан, такође је присуствовао и правилно се сложио да ће, настојећи да повеже читаву Евроазију ,,Појасом и путем“, Кина променити светски поредак.

Рајсина дијалог је у потпуности демонстрирао обим Вашингтоновог терминолошког померања тежишта са ,,азијско-пацифичког“ у ,,индо-пацифичко“ док је детаљно разматрао терапију уграђену у нову одбрамбену стратегију Пентагона.

Кина и Русија су ,,ревизионистичке силе“ посвећене подривању ,,међународног поретка базираног на правилима“, а посебно Кина са својом ,,предаторском економијом“ која ће бити развијена пуним капацитетом кроз програм ,,Појас и пут“.

Тако је на ,,Четворци“ (Quad) да имплементира нову стратегију за обуздавање Кине. Геополитички, у Пекингу односe између Кине и Индије третирају веома озбиљно, подређујући их једино значају кинеских односа са Сједињеним Државама. У новије време, односи Кине и Русије су у успону – са узајамном одредницом ,,стратешко партнерство“.

За то време, односи Кине и Јапана би могли да се квалификују као четврти по значају, иако их велики делови кинеске јавности сматрају другом највећом претњом за ,,Кинески сан“ председника Сија Ђинпинга. Међутим, једном кад Пекинг консолидује свој утицај на кључне руте поморске трговине кроз источну Азију, Јапан ће престати да буде проблем.

Прави проблем ће бити уколико Индија икада одлучи да покуша да пресече или макар да омета поморске руте кинеске иницијативе ,,Појас и пут“ – и комплексне линије снабдевања преко Индијског океана. Кључно геополитичко питање 21. века је како ће успон Кине ,,реметити“ америчку хегемонију и да ли ће омогућити кинески – односно евроазијски – век.

Кина и Индија поседују све што је потребно да буду комплементарне. Обе су чланице BRICS-а, групе чији су чланови и Бразил, Русија и Јужна Африка. Такође су део Шангајске организације за сарадњу (ШОС), а водеће су и у Г-20. Међутим, Њу Делхи ипак истрајава у томе да Пекинг третира као претњу уместо као партнера.

СТРАХ ОД НАРАСТАЈУЋЕ МОЋИ
Си Ђинпинг, са своје стране, изгледа као да веома озбиљно схвата ,,Тукидидову замку“ – ситуацију у којој нарастајућа сила изазива страх код етаблиране силе, што доводи до рата. Си је то много пута спомињао у својим говорима.

На тај начин, затварајући историјски круг који је отпочео са Александром, сада имамо информисаног читаоца из Средишњег краљевства који показује поштовање према најеминентнијем историчару античке Грчке.

Си, у ствари, упозорава САД, а посредно и Индију, да не упадају у грешку која је генерисала Пелопонески рат, у којем су сви били губитници. Страх који је у Спарту усадио успон Атине учинио је рат неизбежним (замените Спарту Вашингтоном/Делхијем, а Атину Пекингом). Атина је била поражена, као и њен модел демократије. Заправо, читава Грчка је била побеђена, а њено опадање је послужило као увод за освајање од стране Филипа Македонског.

Инспирисана поморским експедицијама адмирала Џенг Хеа, Сијева поента је да Кина представља добронамерну силу, која се са ,,Новим путем свиле“ – масивном линијом трговине и потенцијалним мултипликатором богатства – развија као архетип ,,вин-вин“ глобализације 2.0.

Али, не рачунајте на то да ће Индија и ,,Четворка“ да плешу у том ритму.

Пепе Ескобар

Превео Војислав Гавриловић

Извор: standard.rs / atimes.com