ПОСЛЕДЊИ КИНЕСКИ МАНЕВАР НА ГРОБЉУ ИМПЕРИЈА

Најновији обрт у бескрајној историјској саги Авганистана као гробља империја је изродио интригантно ново поглавље. Протекла два месеца, Пекинг и Кабул су дискутовали о могућности постављања војне базе дуж авганистанске границе са Кином.

,,Изградићемо је [базу], а кинеска влада се обавезала да то помогне финансијски, пружи опрему и обучи Авганистанске војнике“, саопштио је АФП-у Мохамед Радманеш испред министарства одбране Авганистана.

Подсећања ради, кинеско министарство спољних послова је само признало да је ангажовано у ,,изградњи капацитета“ у Авганистану, на шта НАТО мисија ,,Одлучна подршка“ (Resolute Support), предвођена Сједињеним Државама, практично није имала коментар.

Војна база ће бити изграђена на планинском коридору Вакан, што представља узан појас територије у североисточном Авганистану који се протеже до Кине, делећи Таџикистан од Пакистана.

То је један од најспектакуларнијих, најнеплоднијих и најзабитијих делова централне Азије, а судећи по локалним киргишким номадима – здружене авганско-кинеске патроле су тамо већ активне. Доследно етосу Сидни Вигналове фабуле ,,Шпијуна на крову света“, на делу је озбиљан ниво ,,игре сенки“. По свему судећи, ради се о кинеској верзији рата против тероризма.

СТРАТЕШКИ ПРИОРИТЕТ
Стратешки приоритет Пекинга је спречавање ујгурских бораца из Исламског покрета Источног Туркестана (ЕТИМ), који су уточиште пронашли у Авганистану, да пређу коридор Вакан како би изводили операције у Синкјангу – аутономној области северозападне Кине. Ту је и стрепња да би џихадисти ISIS из Сирије и Ирака могли да користе Авганистан као одскочну даску за нападе на Кину.

Иако је ,,џихад галаксија“ разбијена, Пекинг је забринут због ETIM-a (Исламистички покрет источног Туркменистана; прим. прев.). Вођа Ал Каиде Ајман ал Завахири још септембра 2013. године је подржао џихад против Кине у Синкјангу.

Касније, јула 2014, вођа ISIS-a Абу Бакр ал Багдади је рекао: ,,Права муслимана би требало насилно остварити у Кини, Индији и Палестини“. Потом је, првог марта 2017, ISIS објавио видео у којем проглашава своје присуство у Авганистану, уз своје џихадисте Ујгуре који су се том приликом заклели да ће ,,пролити реке крви“ у Синкјангу.

У средишту збивања је кинеска иницијатива ,,Појас и пут“, односно ,,Нови пут свиле“, који ће спојити Кину са Азијом, Африком, Блиским истоком и Европом.

За Пекинг, стабилност једне од његових веза, и то 57 милијарди долара вредног Кинеско-пакистанског економског коридора (CPEC), била би озбиљно угрожена уколико би Централна и Јужна Азија врвела од терористичких претњи. То би такође могло да утиче на позамашне кинеске инвестиције у рударски сектор Авганистана.

Кинеска и руска стратегија су сличне. На крају крајева, разматране су на сваком састанку Шангајске организације за сарадњу (ШОС), у којој је Авганистан посматрач и будући члан пуног обима. Што се руско-кинеског партнерства тиче, будућност мирног Авганистана мора бити одлучена у Азији, од стране Азијаца и унутар ШОС-а.

У децембру је руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао дипломатама из Индије, чланице BRICS-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), да се Москва залаже за преговоре са талибанима. Рекао је да је то једини начин да се смањи ризик од преливања терористичких операција из Авганистана у Централну Азију.

Међутим, питање је са којим талибанима преговарати. Грубо гледано, постоје две главне фракције. Умерењаци фаворизују мировни процес и против су џихадизма, док се радикали боре против централне владе из Кабула коју подржавају Америка и НАТО.

Стратегија Москве је прагматична. Русија, Иран, Индија, Авганистан и њихови централноазијски партнери су, како је јављано, одржавали сусрете на којим су договарана могућа решења. Кина, за то време, остаје активни члан Квадрилатералне координационе групе (KCG) која промовише мировни договор и процес помирења који ће укључивати Кабул и талибане.

ШЕСТ ПРОЈЕКАТА
Пекиншка вишевекторска стратегија је сада јасна. Авганистан, на крају свега, мора постати интегрисан у CPEC. У складу са тиме, Пекинг рачуна на коришћење свог ,,специјалног односа“ са Пакистаном како би усмерио талибане у одрживи мировни процес.

Постављање Лју Џинсонга на место новог амбасадора Кине у Кабулу је значајно. Лју је одрастао у Синкјангу и био је директор 15 милијарди долара вредног фонда иницијативе Појас и пут у периоду од 2012. до 2015. године. Он је упознат са замршеношћу региона.

Чак и пре Лјуовог доласка, кинески министар спољних послова Ванг Ји је најавио да ће Пекинг и Исламабад проширити CPEC до Кабула, и то кроз шест пројеката који су одређени као приоритетни. Они укључују реконструисани аутопут Пешвар-Кабул и трансавганистански аутопут који би повезивао Пакистан, Авганистан и Централну Азију.

Наравно, то би се лепо уклопило са могућом кинеском војном базом у пакистанској луци Гвадар, која представља CPEC терминал Арапског мора, и са оном на коридору Вакан.

Упоредимо сад руско-кинески приступ са стратегијом Вашингтона. Спољна политика Доналда Трампа предвиђа наношење пораза талибанима на терену пре њиховог приморавања на преговоре са Кабулом. А како талибани контролишу кључне делове авганистанске територије, Трампова администрација се определила за мини-инвазију.

Она би могла да буде ,,успешна“ колико и много рекламирана инвазија председника Обаме из 2009. Америчка влада никада није објавила податке о укупним трошковима инвазије и окупације Авганистана.

Али судећи по верзији документа Конгресне истражне службе од 8. децембра 2014. – последњој објављеној – до тада је потрошено 1 600 милијарди долара на инвазију и војну окупацију Ирака и Авганистана. Што нас доводи до питања – зашто САД остају у Авганистану?

Након више од билион долара страћених без икаквог правог резултата, није ни чудо да су све очи упрте у Пекинг у нади да ће Кина створити ,,вин-вин“ решење.

Пепе Ескобар

Превео Војислав Гавриловић

Извор: standard.rsatimes.com