Осим уколико не дође до касног раста популарности кандидата Комунистичке партије Павела Грудињина, који је са својих 7 одсто подршке тренутно други, Владимир Путин ће 18. марта бити поново изабран за шестогодишњи мандат председника Русије. Онда ћемо морати да одлучимо да ли да наставимо да се крећемо курсом који води ка другом хладном рату, или да разговарамо са Русијом, као што је сваки председник покушавао у првом хладном рату.

АКЦИЈА И РЕАКЦИЈА
За наш тренутни конфликт Владимир Путин није једини кривац. Његови потези су често били реакције на америчке унилатералне одлуке.

Након што се Совјетски Савез распао, скупили смо све чланове Варшавског пакта и три бивше републике СССР-а у наш војни савез, НАТО, да изолујемо Русију. Зар је то било пријатељски? Путин је одговорио увећањем својих војних капацитета на Балтику.

Џорџ В. Буш се повукао из Антибалистичког споразума који је Ричард Никсон склопио, а Путин је одговорио изградњом офанзивних ракетних капацитета које је представио прошле недеље.

САД су помогле у извођењу мајданског државног удара у којем је свргнута изабрана проруска влада у Украјини. Како би избегао губитак своје црноморске морнаричке базе у Севастопољу, Путин је одговорио анексијом кримског полуострва.

Након што су мирни протести у Сирији угушени од стране Башара ал Асада, послали смо оружје сиријским побуњеницима да збаце режим из Дамаска. Увидевши да је његова последња морнаричка база у Медитерану – Тартус – угрожена, Путин је притекао у помоћ Асаду и помогао му да победи у грађанском рату.

Године Бориса Јељцина су готове. Русија се поново понаша као велика сила. А нас посматра као нацију која је деведесетих одбацила њену руку пријатељства, а потом је и понизила постављањем НАТО-а на њен праг.

Међутим, јасно је да се Путин надао и веровао да ће, са избором Трампа, Русија бити у стању да обнови односе узајамног поштовања, ако не и пријатељства, са САД. Очигледно је Путин то желео, јенако као Трамп.

Но, у општој хистерији поводом хаковања Демократског националног комитета и мејлова Џона Подесте, као и са русофобијом која бесни по престоници, изгледа да смо паралисани за разговоре са Русијом. Амерички политички систем, како је Путин рекао ове недеље, ,,једе самог себе“. Зар је његов опис тако далеко од истине? Шта нам је?

ДИЈАЛОГ ЈЕ ОПСТАЈАО И У ХЛАДНОМ РАТУ
Три године након што је Никита Хрушчов послао тенкове у Будимпешту да у крви угуши мађарску револуцију, Ајзенхауер је за њега организовао десетодневну посету САД.

Две године након што је Берлински зид подигнут, а осам месеци након што је Хрушчов инсталирао ракете на Куби, Кенеди се обратио совјетском диктатору у свом много хваљеном говору на Америчком универзитету.

Линдон Џонсон се састао са руским председником Алексејем Косигином у Гласбороу у Њу Џерсију свега пар недеља након што се умало нисмо сукобили због претње Москве да ће интервенисати у арапско-израелском рату из 1967.

Шест месеци након што је Леонид Брежњев послао тенковске јединице да сломе Прашко пролеће у августу 1968, инаугурисани Никсон је тражио детант.

У тим годинама, без обзира на то ко је био у Белој кући или у Кремљу, амерички естаблишмент је преферирао разговоре са Москвом. Десница је била скептична или непријатељска. Питам поново, шта је то са овом генерацијом?

Истина, Владимир Путин је аутократа који прижељкује четврти мандат, као Френклин Делано Рузвелт. Али који руски лидер, осим Јељцина, није био аутократа? А Руси данас уживају слободу говора, окупљања, вероисповести, путовања, политичког ангажовања и штампе какву генерације пре 1989. никада нису познавале.

Кина, а не Русија, је та која има репресивну једнопартијску комунистичку државу. Уосталом, ко од следећих америчких савезника показује већи степен толеранције од Путинове Русије: Филипини Родрига Дутертеа, Египат генерала Абдела Фатаха ел Сисија, Турска председника Ердогана или Саудијска Арабија принца Мохамеда бин Салмана?

Русија није ни близу таква стратешка или глобална претња какву је Совјетски Савез представљао. Како је Путин признао ове недеље, са распадом СССР-а његова земља је ,,изгубила 23,8 одсто своје територије, 48,5 одсто своје популације, 41 проценат свог бруто домаћег производа и 44,6 одсто свог војног потенцијала“.

Како би се унионисти из Грађанског рата осећали да је Југ постигао независност, а да је онда, како би обезбедио Конфедерацију од нове инвазије, Дикси ушао у савез са Великом Британијом, дао краљевској морнарици базе у Њу Орлеансу и Чарлстону, и допустио батаљонима британске војске да се разместе у Вирџинији?

Јапан преговара са Путиновом Русијом поводом Јужних Курила изгубљених на крају Другог светског рата. Биби Нетанијаху се много пута састао са Путином, иако је он савезник Асада којег би Биби желео да види свргнутог с власти, и упркос томе што има поморску и ваздухопловну базу недалеко од израелске границе.

Ми Американци имамо много више поља сарадње са Русијом него Биби. Контрола стратешког наоружања. Деескалација на Балтику, у Украјини и на Црном мору. Окончање рата у Сирији. Северна Кореја. Свемир. Авганситан. Арктик. Рат против тероризма.

Али упркос томе, једино што чујемо од наше елите је бескрајна кукумавка због тога што Путин није довољно кажњен за скрнављење ,,наше демократије“.

Доста више с тим.

Патрик Бјукенен

Превео Војислав Гавриловић

Извор: standard.rsbuchanan.org

Advertisements