КОМАНДАНТ

Фото: PETER DEJONG/AFP/Getty Images
Фото: PETER DEJONG/AFP/Getty Images

Постоји један афоризам, који је готово прерастао у изреку, који гласи да је: „Највећи чин у српској војсци хашки оптуженик.“ И заиста, кад погледамо судбине војних (па и политичких) руководстава из све три српске државе током деведесетих година (СРЈ, РС и РСК) ова изрека додатно добија на тежини.

На данашњи дан рођен је вероватно најпознатији хашки оптуженик икада, главом и брадом, генерал Ратко Младић. Данас у Хагу, служећи казну доживотне робије и исчекујући даљи расплет ситуације везан за поднету жалбу на пресуду Трибунала, човек који је најзаслужнији што прва половина деведесетих година по Србе са оне стране Дрине није била као прва половина четрдесетих година прошлог века, дочекује свој 76.рођендан.

Мало би ми било сат времена да наређам које је све епитете генерал „понео“ током рата, а од којих врло вероватно нити један негативни није заслужио. Но међутим (и нажалост) , пошто и дан-данас већина света и добар део људи у Србији, у 21. веку, 2018. године, у доба интернета и опште доступности свих извора информација, има о Младићу мишљење готово идентично оном које је о њему настало 90′ година на основу јасне пропаганде главних западних медија, наша је дужност да будемо „коректори“ те слике на сваком кораку и на сваки могући начин.

 

Добар допринос у прилог тим напорима јесте и књига „Командант“ аутора Бојана Димитријевића, историчара са Института за савремену историју, недавно изашла, која прати животни и (нарочито) ратни пут генерала, почев од рођења и школовања па све до хашке пресуде од 22.новембра прошле године.

У то име, препоручујем свима који читају овај текст да купе ову књигу и прочитају је, јер само истином и знањем о тим догађајима можемо бранити генерала Ратка Младића од бесомучних и непрестаних напада широке светске коалиције сабране „са коца и конопца“ са јасним циљем; да преко демонизовања главнокомандујућег српске војске у БиХ током грађанског рата, обесправе и неутралишу читаву српску борбу и самим тим смисао постојања Републике Српске. То је свакако увод у њено гашење и на томе се ради од њеног успостављања до данашњег дана, са променљивим али константним интензитетом.

Ја сам је лично купио и прочитао још пре месец дана и требало ми је, због занимљивости теме и стила писања, свега неколико сати да прођем кроз ово сјајно дело од мало преко 300 страница, испуњено сврсисходним сликама, примерима, „илустрацијама“ , обимном и дугачком листом литературе која је послужила и надасве поруком коју носи- да су „прави“ Младић и Младић из пропаганде и пропагандне литературе „друге стране“ , две дијаметрално супротстављене особе.

Примера ради, како је сам генерал имао прилике да каже:

„Било би исправно рећи за мене да имам рогове на глави, да сам извршио инвазију на Вијетнам, Камбоџу или Фокландска Острва. Нисам ишао у Залив, ни у Сомалију. Бранио сам кућу. Заправо, моја кућа је једна од првих која је спаљена у мају 1992…“

И заиста, са ратних положаја у околини Сарајева генерал је гледао како његова родна кућа у селу Божановићи, надомак Калиновика, гори, запаљена од стране комшије муслимана и имао је (што се у књизи и потврђује) прилику да одмах „узврати“ истом мером, јер је војска дознала ко је главни кривац за паљење генералове родне куће и издејствовала је да се постави наша артиљерија тако да може одмах да погоди ту кућу, али генерал одбија ову реципрочну меру.

Исто се наводи за све остале случајеве генералове „крволочности“ ; повлачења са освојених положаја око Сарајева, узетих у операцији „Лукавац 93“ , повлачење из околине Горажда (које је, иако декларативно „демилитаризовано“ , остало до краја рата јако упориште Армије БиХ из којег су повремено кретали напади на српске положаје и српска села из окружења) , „препуштање“ Сарајевског аеродрома (које је само једна страна до краја рата користила) , дејства око Бихаћа, српске ПВО и ратног ваздухопловства ВРС, „отмице“ мировних снага и француских пилота, пада „заштићених зона“ Сребренице и Жепе, итд…

За сваки од ових „скандала“ и „кршења ратног права и обичаја ратовања“ , постоји сасвим јасно и логично, војничко и политичко објашњење, које доказује јасну разборитост генераловог „чињења“ током рата и апсолутно, максимално могуће поштовање међународног (и ратног) права, насупрот онима који су га оптуживали за кршење ДОК су га сами кршили, бомбардујући српске положаје и наоружавајући само једну страну, те константно терајући српске снаге на „предају“ заузетих стратешких положаја који су потом предавани муслиманској војсци.

Стога, остаје ми само да честитам генералу рођендан и пожелим да следећи дочека на слободи, са најмилијима, у слободној и независној Републици Српској, уједињеној са Републиком Србијом. Као неко ко је пореклом са обе стране породице из Босне и Херцеговине, старе и заветне српске земље, која данас живи кроз Републику Српску, као и неко ко има више десетина чланова шире породице који су дали учешће у одбрани Републике Српске на челу са главнокомандујућим, генералом Ратком Младићем, осећам и личну, поред родољубиве и патриотске дужности, да се захвалим генералу-команданту.

Генерале, срећан ти 76. рођендан, да живиш још барем толико и хвала ти за Републику Српску! Твоје дело настављамо ми!

Никола Јовић

НАЦИОНАЛИСТ.РС