АМЕРИЦИ У СИРИЈИ ОСТАЈЕ САМО СИМБОЛИКА

Парадоксално, али је чињеница: амерички удар по Сирији био је болан удар на јавно мњење у Русији.

„Где је наш одговор (на ударе)? Они специјално тестирају колико смо слаби, а ми ћутимо. Ово је понижавање велике силе, како они смеју да ударају по нашој Сирији? Овако не би смели да се обруше на СССР! Ми се повлачимо, толико да ускоро могу ударити и по авио-бази Хмејмим“ – мноштво је оваквих и сличних коментара. А зачуђујуће је како људи не виде или не желе да виде очигледно.

ТРИ ОЧИГЛЕДНЕ ПОЕНТЕ
Прво, све наше изјаве о кршењу међународног права са осуђивањем агресије, којима се као млаким и неадекватним смеје „патриоте“, просто су елемент геополитичке игре. Њен обавезни део – дипломатски, вербални. Никаква другачија и не може да буде. Русија се не ослања на позивање на међународно право – она своје националне интересе брани свим доступним средствима. Чудно је да се то не види.

Друго, удар по Сирији није нанео никакву озбиљнију штету – Запад је до 2015. рачунао да ће Асад пасти и да ће утицај Русије на Блиском Истоку бити подривен. И не само на Блиском Истоку. Русију су после Крима покушали да сатерају у геополитички угао, да је блокирају и демонизују. А данас су позиције Русије и на Блиском Истоку и у свету – јаче него пре три године, рат у Сирији је суштински добијен, а положај САД ослабљен и на Блиском Истоку и у свету у целини. Ако се ствари сагледавају геополитички – ми надиремо, а САД се бране.

Треће, упоређивање напада на Сирију са ударом по Русији – није само глупо, него је и смешно. Истина, Сирија је под нашом заштитом, али ми – упркос нападу – побеђујемо гарантовано и поступно. Американци не туку по нама, већ по сиријским објектима које бране ПВО системи које смо ми поставили. Американци туку брижљиво и уопште не да би нанели штету. Зар ми треба да убијамо њихове војнике по Сирији?

Садашња руско-америчка конфронтација у Сирији није ни близу ономе што је међу нама било у време вијетнамског рата. Мада ово што се сада догађа треба упоређивати са тим временом. Ми смо тада помагали Вијетнамцима да ратују са САД. У Вијетнаму су се налазиле хиљаде наших саветника и припадника јединица ПВО. СССР није официјелно признавао да је укључен у вијетнамски рат, али су наши војници помоћу С-75 обарали америчке авионе.

СИМБОЛИКА ПРИШТИНСКОГ АЕРОДРОМА
Сада ми у Сирији званично уопште не ратујемо – тамо имамо само војне базе, војне саветнике и миротворце. Ми смо Американце отворено упозорили да ће уследити узвратни удар ако наши буду у опасности. Они су то одлично схватили. За време њихових удара није погинуо чак ниједан једини Сиријац.

У вези са овим догађајима често се спомињу и удари САД по Југославији 1999, у стилу – Јенкији раде шта год желе. Међутим, управо на примеру Југославије се види колико се свет изменио и колико је у међувремену порасла ‘тежина’ Русије у њему.

Ако се већ пореди 14. април 2018. са Југославијом, боље га је не поредити са бомбардовањем Југославије, него са маршем наших падобранаца на Приштину у лето 1999.

Садашњи удар САД по Сирији има исти безнадежни и симболични карактер као тадашње наше заузимање аеродрома у Приштини. Јер, то наше преузимање контроле над приштинским аеродромом није могло да измени ток историје.

Русија 1999. није била у стању да заштити Србију од НАТО ракета и бомби, нити да спречи отимање покрајине Косово, као ни да измени ситуацију на Балкану у целини.

А Сједињене Државе 2018. не могу учинити ништа да нанесу штету Сирији, нити позицијама Русије у тој земљи и на Блиском Истоку. Поготово не могу нанети штету самој Русији.

Петар Акопов

Извор: fakti.rs / standard.rs