БОДЉИКАВУ ЖИЦУ КИДАЛИ ГОЛИМ РУКАМА: Јунаштво српских добровољаца на Кајмакчалану

Најтеже борбе Добровољачки одред је 1916. године водио на Кајмакчалану. Наредба Врховне команде да одред крене ка Кајмакчалану затекла је добровољце јужно од Лерина и Добровољачки одред је усиљеним маршем стигао на Кајмакчалан 28. септембра 1916. године и заменио у рововима борце 4. пука Дринске дивизије. Тридесетог септембра 1916. године почео је напад на Кајмакчалан после артиљеријске припреме која је трајала два и по часа.

„Одмах поподне могаху се кроз облаке дима приметити поједини бугарски војници како се крећу по положају као суманути… У моменту њихове потпуне избезумљености кроз потмулу грмљавину топова ипак се зачу једно снажно: ’Ура!’ Цео 3. батаљон четничко-добровољачког одреда, са својом 4. четом на челу, коју је водио резервни поручник и четнички војвода Миливоје Динић, крете на јуриш повукавши одмах за собом друга два батаљона… После формалног гушања са Бугарима по рововима, које трајаше близу један час, Кајмакчалан, тај горди планински титан, ’Борисов град’ како га зваху Бугари, беше у нашим рукама”, писао је . Илија Трифуновић о заузећу Кајмакчалана. Тако је Добровољачки одред 30. септембра 1916. године освојио Кајмакчалан.

Међутим, бугарске јединице задржале су се на крилним висовима Кочобеју и Сивој стени. У условима густе магле и тешке видљивости, на бугарски положај на Сивој стени, чврсто утврђен са више реда бодљикавих жица, Добровољачки одред извршио је јуриш 2. октобра 1916. године и за пола сата имао 180 мртвих и 250 рањених добровољаца. „У моменту када се кроз густу маглу почеше назирати бодљикаве жице, просу се формални град од пушчаних и митраљеских зрна на витешког нападача. Паде прва леса искрвављених добровољачко-четничких телеса… Газећи преко лешева палих другова четници се свом силином сручише на бодљикаве жице и почеше их кидати голим рукама. Прасак многобројних бомби које противник сручи на главу куражног нападача направи праву пустош у ре- довима одреда… Трећина одреда била је ван строја. Било их је више који су погођени у моменту када су се прихватили жица тако и оставши”, писао је Илија Трифуновић.

„Онда су четници кренули у маглу, у висине, на бугарске ровове и бодљикаву жицу. И Мирко Граховац је јуришао и пао погођен куршумом. Када се освестио, страшан призор је угледао. Магла се подигла са Сиве стене и открила је кланицу људску. Другови његови са којима је хлеб преко Албаније делио на жицама су висили. Заплакао је тада Мирко Граховац од муке и бола…”, породично je сећање на Мирка Граховца, добровољца из Поткома, код Стоца, и борца Добровољачког одреда о јуришу одреда на Сиву стену. После освајања Кајмакча- лана, Добровољачки одред, у саставу Дринске дивизије, наставио је гоњење непријатеља у периоду од 3. октобра до 16. новембра 1916. године. У борбама око Грунишког виса од 16. новембра до 7. децембра1916. године Добровољачки одред је претрпео тешке губитке, а 29. новембра 1916. године погинуо је и сам командант одреда потпуковник Војин Поповић, Војвода Вук. У извештају о борбама на Грунишком вису, српска Врховна команда дала је саопштење: „Јуче је било локалних борби у области Груништа. Ове борбе биле су врло крваве и потпуковник Војин Поповић храбро је погинуо на челу својих чета.

Следећа тешка борба, за Браздасту косу, 12. децембра 1916. године, сасвим је проредила Добровољачки одред, а 21. децембра 1916. године Врховна команда је донела одлуку да се услед губитака расформирају четврти пукови у дивизијама и Добровољачки одред. Преостало људство Добровољачког одреда распоређено је већим делом у 4. и 6. пук Дринске дивизије. Душан Јездић, у својим представкама од 25. децембра 1916. и 10. јануара 1917. године, покушао је да спречи расформирање одреда, али то није било могуће. „Одред сада има око 400 пушака. Имам података да се у Солуну у депоу за опорављање налази 150-200 добровољаца одреда који ће бити упућени у овај одред за кратко време. Тако исто имам података да ће из Бизерте кроз кратко време бити упућен већи број оздрављених добровољаца”, писао је Душан Јездић са Солунског фронта 10. јануара 1917. године.

У свом наређењу од 11. јануара 1917. године пуковник Богољуб Илић, командант Вардарске дивизије, команданту 1. бригаде навео је да се људство Добровољачког одреда распоређено у Вардарској дивизији „мора упознати са правим разлозима привременог расформирања овог одреда”, а то је „знатна ослабљеност јединица”, јер се расформирање Добровољачког одреда подударило са хапшењем Драгутина Димитријевића Аписа и његових сарадника за наводни атентат на престолонаследника Александра, септембра 1916.

Наставиће се…

Аутор: Милан Мицић
Књига се може наручити од издавача: РТС издаваштво и Банатски културни центар, Ново Милошево, тел. 011/655-27-35, e-mail: izdavastvo@rts.rs

Извор: ПолитикаЈадовно