Сеад Трхуљ (80), књижевник и публициста, новинар и драмски писац, објавио је пет романа, неколико награђених позоришних и радиодрама те књига приповијетки, а од три његова публицистичка дјела наслов „Мустафа Голубић, човјек конспирације“ доживио је два издања.

Голубић је, то је опћепозната чињеница, један од најконтроверзнијих ликова не само југославенске него и свјетске комунистичке сцене. Живио је свега 52 године, а имао „филмски“ живот богат спектакуларним детаљима. Према ријечима аутора, његова прича о „црвеном Џемс Бонду“ је, уствари, драмско дјело с коментарима. Иако су прошле 74 године од Голубићеве смрти, његова узбудљива биографија и даље је обавијена велом тајне.

Филмски живот

– Мени је, прије свега, била намјера да напишем драму у којој је Мустафа Голубић главни јунак. Пошто се ради о човјеку који је постојао, који је имао веома интересантан живот, који се бавио занимљивим послом – био је шпијун – било ми је важно да о њему дознам што више чињеница. Када сам почео писати драму, настојао сам да искористим што више тих података, истинитих и провјерених, а да се чувам прича које настају по систему “рекла-казала”. Наравно, нисам се лишио ни могућности које ми даје умјетничка слобода, јер је од периода када је он живио и радио прошло доста времена. Но, ту сам се ограничавао само на сферу која се тиче његовог људског преживљавања стварности, његовог интимног живота, посебно љубавног. На том је пољу био, то свједоче многи његови савременици, ненадмашан. У расплету моје драме испада да га је једна таква веза коштала слободе и касније трагичне судбине – каже на почетку интервјуа за наш лист Сеад Трхуљ, рођени Пљевљак који живи и ради у Сарајеву.

Зашто “човјек конспирације”?

– Па зато што је конспиративни рад, не само у шпијунажи него и у његовом политичком дјеловању у Комунистичкој партији и касније у Коминтерни, био његова основна преокупација. Он је у томе био веома вјешт – да се прерушава, да мијења идентитете, да посебном интуицијом открива и избјегава замке. Не треба заборавити чињеницу да су га гониле све тајне полиције, и југославенска, и њемачка, и енглеска, и француска, да никад није био ухапшен, осим што га је 1941. године ухватио Гестапо и убио у Београду, али ту се, према свој прилици, радило о издаји са стране с које се најмање могао надати.

Колико је Голубић мит и легенда, а колико стварност?

– Мустафа Голубић је постојао, живио и радио. Први доказ је извод из матичне књиге у Стоцу, гдје је рођен. Доказ су и многи каснији документи, а нарочито писана или причана сјећања људи који су се с њим сусретали и радили, те људи који су били с њим у затвору на Бањици у Београду, гдје га је њемачка полиција ужасно мучила, тражећи од њега многе податке које је знао. Ништа им није одао, чак им није рекао ни своје право име, убили су га под конспиративним именом. Зашто су се око њега касније исплели многи митови и легенде, зашто је за неке био херој, а за неке издајица, „комунистичко ђубре“, муслиман, српски националиста, ја не бих знао прави одговор. Он је у сваком случају врло захвална тема за кафанске мудраце који „све знају“, новинаре у „жутој штампи“, трачибабе и људе погана језика. Можда зато што је имао заиста занимљив живот, а о том се животу још мало зна.

Из којих извора сте прикупљали грађу за књигу „Мустафа Голубић – човјек конспирације“? Колико су у њој заступљени службени подаци, колико директне или индиректне исповијести?

– У сваком озбиљном раду ове врсте најзначајнији су, како то хисторичари кажу, примарни извори, тј. писани документи. О Мустафином раду их има веома мало, што је и разумљиво с обзиром на природу посла којом се бавио. Не можете очекивати да неки његов претпостављени, Стаљин лично или његов министар, дају Голубићу неки задатак и да му то напишу. То се чинило лично, најчешће у четири ока. Ја сам у књизи на једном мјесту написао да ће се једног дана, када буду јавности отворени Коминтернини архиви, о томе знати више, али сам касније схватио да је то заблуда, да таквих докумената нема ни у тајним архивима.

Зато сам се служио тзв. секундарним изворима, тј. свједочењима људи који су познавали Мустафу Голубића, сарађивали с њим у партијским и конспиративним пословима. Ради се о озбиљним људима којима се може вјеровати: Мустафином братићу Мехмеду из Стоца који ми је испричао о својим сусретима с амиџом, дипломати Иви Вејводи који је говорио о својој сарадњи с Мустафом у интервјуу „Ослобођењу“, затим у књигама Родољуба Чолаковића, доктора Монија Левија, Владимира Дедијера, у снимљеном сјећању доктора Љубомира Живковића који је с Мустафом провео његове посљедње дане у затвору на Бањици, Николе Ковачевића и других.

Јесте ли успјели истражити индиције, податке, чињенице или шта већ да је Голубић имао удјела у догађајима везаним за Сарајевски атентат?

–  Нисам се тим бавио, за књигу ми то није требало. Али, има неколико ствари које се знају, које су хисторичари утврдили. „Млада Босна“ није била нека чврсто устројена организација, са евидентираним и дисциплинираним чланством, каква је нпр. Комунистичка партија, око ње су се окупљали млади људи с врло различитим идејама, с плановима који су ишли до анархизма и тероризма. Међу њима је био и Мустафа. Сусретали су се у Француској и неким другим земљама, правили планове о атентатима, између осталих и на Франца Фердинанда. Имали су информацију да би Фердинанд требао доћи у посјету Француској па је Мустафа с још неколико другова преузео обавезу да тада на њега изврше атентат. И ту се завршава прича о евентуалној Мустафиној вези са Сарајевским атентатом.

Четврто одјељење

Је ли Голубић био Стаљинов повјерљиви човјек? Како је то било могуће да му Јосиф Висарионович укаже такво повјерење и именује га за генерала бивше јавне и тајне полиције Совјетског савеза НКВД и, наводно, пошаље 1941. у Београд да дигне устанак?

– Јесте, Мустафа је, без сумње, био Стаљинов повјерљив човјек. У Коминтерни се ништа важно није могло догодити без Стаљиновог знања и одобрења. У то вријеме су у Четвртом одјељењу Коминтерне, дакле у обавјештајном, била тројица генерала. Два су били Руси, а трећи Мустафа Голубић. Он је 1941. послан у Београд да формира балкански обавјештајни центар НКВД-а и да њим руководи. Мислим да ту о неком задатку да диже устанак нема ни говора. Али, има индиција да је сарађивао с Титом, чак се доста говори о томе да је радио на набавци оружја за устаничке јединице по Југославији.

Кад је једном босанскохерцеговачко партијско и државно руководство било на састанку с Титом у Београду, послије састанка је Јосип Броз издвојио Рату Дугоњића и рекао му да би у Сарајеву требало порадити на томе да се обнове сјећања на Мустафу Голубића, јер „он је нама учинио значајне услуге“. Послије тога је једна од значајних улица у Сарајеву, данас је то улица Тина Ујевића, добила Мустафино име, подигнута му је биста у Стоцу, прављене су о њему емисије на радију и телевизији. Али, има доста претпоставки о томе да се таква Голубићева дјелатност није свидјела централи у Москви па да је зато предат Гестапоу.

Управо бондовски звуче објављене „чињенице“ о блиској повезаности Мустафе Голубића с убиством Лава Троцког у Мексику, другог човјека Октобарске револуције, те атентатом на краља Александра у Марсеју? Шта је од тога најближе истини?

– Не знам шта су чињенице, али је утврђено да је Мустафа Голубић боравио у Сиудад Мексику неколико дана у којима се догодило убиство Троцког, да је становао у хотелу двије улице даље од куће у којој је живио руски револуционар, да је прије тога мјесецима упорно пратио Троцког на његовим путовањима по Европи и Америци. Могуће је да је он руководио цијелом акцијом.

Београдски архив 

Пет година након Трхуљеве књиге о Голубићу у Београду је 1991. године у Историјском архиву отворен досје „Мустафа Голубић“. Ево кратког прегледа једне од најузбудљивијих и најинтригантнијих животних прича уопће:

– Живио под именом Милорад Николић у Лесковцу 1928., 1933/34., крајем љета 1940., децембра 1940. и јануара 1941. године и држао обућарску радњу „Венера“. Ту је правио женске сандале „на штиклу“ и кухао босански лонац. Пушио је лулу.
– Не зна се када је почео да ради за Стаљинов „Црвени оркестар“. Обучавао га је оснивач „Црвеног оркестра“ генерал лајтнант Павел Иванович Берзин, учесник Октобарске револуције у којој је командовао злогласним Естонским батаљоном, бринући се о личном обезбјеђењу В. И. Лењина.
– Не зна се колико је пута и колико дуго Голубић боравио у Москви. Сигурно је да је у Москви имао жену Едуарду Исаковну Еулешен. Имао је добре односе са Ј. В. Стаљином и његовом супругом Надеждом Алелујевом.
– Нема вјеродостојних извора о умијешаности Голубића у убиство Лава Троцког, другог човјека Октобарске револуције, у Мексику.
– Голубић се у зиму 1940. вратио из Америке у Лесковац и ходао у громби капуту.
– У Београду је 1941. пао у очи Александру Ранковићу и Миловану Ђиласу.
– Чолаковић је испричао Јосипу Брозу да му је Голубић 15. априла у окупираном Сарајеву у повјерењу рекао да „Валтер (Тито) неће дуго трајати и да ће морати да буде макнут“.
– 5. јуна Мате Видаковић, московски специјалиста за експлозиве, и Мустафа Голубић дижу у ваздух смередеревску тврђаву у којој су Нијемци држали складиште експлозива и муниције. Страховита експлозија усмртила је 2.500 људи и уништила готово цијели град.
– Мустафа Голубић ухапшен је у Београду у кући у Миријевском путу 97, два дана након смедеревске експлозије у баналној рацији „фолксдојчера“ против шверцера под називом „Превентива“
– Живорад Михајловић Шиља („Досије“ Београда, 1989.) сматра да је Мустафу потказао Гестапоу Милован Ђилас по наредби Јосипа Броза.
– ЦК КПЈ је закључио да је Голубић стигао у Београд са задатком да убије Тита, а да за вођу покрета отпора постави ни мање ни више него Драгољуба Дражу Михаиловића!?
– У њемачким документима се наводи да је Голубић стријељан због „илегалног прибављања и трговине путним исправама“. Почетком августа, вођство КПЈ је било увјерено да је Голубић и даље жив.
– Ранковићева порука Титу од 16. августа 1941. гласи: “Мустафа није стријељан већ само неки његови сарадници. Скоро сваки дан га саслушавају. Можда га чувају за замјену.”

Од Стоца до Алеје руских великана

Мустафа Голубић (1891.-1941.) рођен је у Стоцу од оца Мухамеда и мајке Нуре која га је наџивјела и умрла 1953. у 102. години. У Сарајеву је завршио пет разреда гимназије, а након стипендије владе Краљевине Југославије студирао је право у Женеви и Тулузу.

Био је припадник „Младе Босне“, која је била дио организације „Црна рука“ којој је на челу био пуковник Драгутин Димитријевић Апис.

Као српски војник учествовао је у Првом балканском рату, добио је орден „Милоша Обилића“ за храброст. Из Русије је 1915. довео 1.000 добровољаца уочи бугарског напада. Након повлачења преко Албаније отпутовао је у Француску. Члан КПЈ постао је 1922. у Бечу.

У Москви је завршио школовање за врхунског шпијуна, добио високу позицију у Четвртом одјелу ГПУ (“Государственноyе Политицхескоyе Управление”). Четврти одјел био је задужен за ликвидирање свих комунистичких политичких кадрова који нису били по вољи Коминтерне, а посебно Стаљина. За координатора те организације у Београду лично је Стаљин поставио Мустафу Голубића. Организација је носила име „Црвени оркестар“ .

До 1931. живио је у Берлину. У исто вријеме боравио је у Паризу, Москви и Прагу. Званично, у Паризу је по налогу “Црвене помоћи” набављао фалсифициране пасоше за комунисте. Као специјални повјереник Коминтерне долази у Београд у априлу 1941., за вријеме трајања априлског рата, да изврши консолидирање у редовима КПЈ, а затим да се упути за Грчку и утврди одговорност замјеника генералног секретара тамошње комунистичке партије.

Мустафа Голубић ухапшен је 7. јуна 1941. године. Гестаповци су довели чувеног мајора Ханса Хелма да га исљеђује. Голубић није одао ниједног обавјештајца из “Црвеног оркестра”, иако је био подвргнут страшном мучењу. Хисторичар Миодраг Јанковић је утврдио да је једном цимеру из ћелије пред смрт повјерио како зна да га је Гестапоу пријавио Јосип Броз. Голубића су 11. јуна 1941. године изнијели из затвора, након што су му исљедници практично сломили све кости у тијелу. Стријељан је у Пионирском парку, једва сједећи у столици.

Војници СМЕРШ-обавјештајне службе Трећег украјинског фронта су пронашли и ексхумирали посмртне остатке Мустафе Голубића. Аутопсију је извршио др. Војислав Стојановић. Том приликом је потврђено да су му скоро све кости биле поломљене. Посмртни остаци Мустафе Голубића су сахрањени у Москви уз највеће војне почасти у Алеји руских великана. Године 1944. проглашен је народним херојем Совјетског савеза.

Митови и(ли) чињенице 

– Учествовао у припремама за неуспјели покушај атентата на краља Александра Карађорђевића 1921.
– Као официр НКВД-а учествовао у убиству краља Александра у Марсеју 1934.
– Отмичар генерала Кутјепова 1930., вође бјелогардејаца у руском грађанском рату
– “Оркестрирао“ убиство Лава Троцког у Мексику 1940.
– Учествовао у Њујорку у киднапирању совјетског двоструког агента који је почео сарадњу с америчким тајним службама и организирању његовог транспорта у Москву
– Несуђени ликвидатор Јосипа Броза
– Причало се да је говорио 14 свјетских језика
– Посједовао 250 пасоша
Аутор: Мидхат ДЕДИЋ, Аваз.ба