“ОВО МОЖЕ, ОВО ЋЕМО ДА ИЗМЕНИМО, А ОВО ДА ИЗМИСЛИМО“ – КАКО СУ ХРВАТИ ОД СРПСКОГ НАПРАВИЛИ ХРВАТСКИ ЈЕЗИК

Више не може ни “час”, него мора “тренутак”, не може “радник” него мора “дјелатник”, не може “добровољац” него “драговољац”, не може “гласати” него “гласовати”, не може “датум” него “надневак”, пише у колумни за Глобус Иво Голдштајн.

Језична питања и јавне дискусије о њима воде се у свим неразвијеним и развијеним културама и земљама. Хрватска у томе није изнимка – логично је да се у тим дискусијама одржавају све хрватске специфичности. А језична су питања увијек истовремено и политичка и идентитетска, пише Иво Голдштајн за Глобус а преноси Јутарњи лист.

Колумну преносимо у оригиналу. Па ко разуме, разумео је…

Хрвати су повијесно и традиционално посебно осјетљиви на језик, и то с разлогом, јер у 19. стољећу нису имали државу, попут Срба, а језик је био један од најважнијих елемената националног идентитета. Од тридесетих година 19. стољећа, али и прије и послије, уистину је била понајважнија борба за хрватски језик. Хрватски је сабор 1840. захтијевао од цара да се на загребачкој Академији установи катедра за хрватски језик те да се он уведе у гимназије. Двадесетседмогодишњи Иван Кукуљевић Сакцински држи 1843. први говор на хрватском језику (јер се дотад расправљало само на латинском) и тврди: ”Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Талијани, мало Мађари, мало Славени, а укупно, искрено говорећи, нисмо баш ништа! Мртви језик римски и живи мађарски и талијански, то су наши тутори; живи нам се грозе, мртви нас држе за грло.” Хрватски је постао службени језик четири године послије.

Од педесетих година 19. стољећа Богослав Шулек (1816.-1895., Словак, да простите) стварао је хрватско знанствено називље – ботаничко, физичко, кемијско, глазбено, шумарско, војно. Многе су ријечи његове – обујам, зрачење, ковина, слитина, топломјер, далекозор, нарјечје, глазба, сустав, твртка, земљовид, кисик, водик, угљик. Заслугом Шулека, али и многих његових сувременика и каснијих настављача, у хрватски су ушли термини из друштвених и природних знаности, технологије и урбане цивилизације.

Тих је година хрватски пјесник Петар Прерадовић (поријеклом, да простите, Србин) написао знамениту пјесму “Језик рода мога” те заносно пјевао: “Зуји, звечи, звони, звучи / Шуми, грми, тутњи, хучи / То је језик рода мога!”, а онда при крају: “Љуб’ си, роде, језик изнад свега!/ У њем живи, умири за њега!/По њему си све што јеси.” Ствари су се у идућим десетљећима помакле, осим језика хрватска култура и друштво створили су и друга обиљежја националног идентитета.

У 20. стољећу хрватски је језик обогаћен дјелима Матоша, Ујевића, Крлеже и бројних других књижевника. Говорни је језик такођер бујао, доживљавао прилагодбе и мијене, проширивао ризницу фразеологије и ријечи. И даље су се развијале стручне терминологије, солидно пратећи њихов развој у највећим свјетским језицима.

Међутим, у државама којима је у 20. стољећу припадала Хрватска нанизали су се уз два свјетска рата бројни облици тоталитарних и ауторитарних идеологија и њихових проведби: туђински хегемонизам, монархистички апсолутизам, усташтво, социјализам/комунизам. У природи је тих поредака да подвргавају и посвајају јавни живот (каткад у неким сегментима и приватни) појединца и читавих народа. Врше насиље и над језиком, претварајући га у своје политичко оруђе (и оружје).

Тако је и хрватски језик био извргнут разним, међусобно супротним идеолошким притисцима и насиљу. Умјесто да буде средство комуникације и обогаћивања живота био је у средишту сваковрсних, често и штетних, расправа. Нагрђиван је наметнутим идеологемима разних предзнака, што је на другој страни потицало ускогрудност која је осиромашивала језик. Кроз језик су се водиле идеолошке борбе, прави мали ратови, с таложењем инхибиција, анимозитета и предрасуда, које су замагљивале јасан поглед на проблеме самог језика.

Као свако живо биће, као живот сам, језик живи пуним животом и природно се развија само у слободи, без политичке инструментализације и поштеђен свих врста притисака. С успоставом демократске Хрватске понадали смо се да је баш такво вријеме дошло – да се језик посве ослободи. Но, као и у многочему другом, све је отишло укриво, а није требало. Иако то тако нитко није рекао, за многе позване и непозване судионике у тој расправи хрватски се језик почео дефинирати не као “хрватски језик” него као “језик који је различит од српскога”. Комплекс који се код дијела (углавном “жестоких”) Хрвата јавља шири је од језичног проблема, он произлази из феномена који се у психологији назива “нарцизмом малих разлика” у односу на Србе. И тако се поткрај осамдесетих и почетком деведесетих година 20. стољећа у хрватску свакодневицу на велика врата вратила деветнаестостољетна концепција по којој је језик и даље битни, заправо кључни елемент националног идентитета и самобитности. При томе, углавном се ствари своде на два елемента – као прво, требало је лексик учинити што различитијим од стандардног српског. Друго, правопис је требало учинити другачијим, одатле жеља и покушаји да се успостави “кориенски” правопис.

А то није било најпаметније. Је ли нас у самосталној Хрватској тада на било који начин обвезивао српски језични стандард, и обвезује ли нас данас? Треба ли он у било којем смислу бити мјера? Наравно да не. Али и данас се питање језика у многих неупућених и слабо упућених своди управо на то. Треба рећи грубо и отворено – по идејама неких кругова требали бисмо створити језик којим никад нисмо говорили, који је лажан, који се назива хрватским, а конструира се како би био различит од српскога. И како би се другим средствима водиле борбе против сад већ бившег непријатеља.

Можда је радикалним промоторима те концепције све јасно, али у реалности баш и није тако. Напримјер, је ли Фрањо Туђман говорио добрим, паче изврсним хрватским језиком? Наравно да јест, рекао би сваки “државотворни” Хрват, а то је тврдио чак и академик Далибор Брозовић. Да ли онда имена мјесеци јануар, децембар, ријечи “постепен”, “волшебан”, “хиљада”, “острво”, “саобразно условима” припадају хрватском језику? Наиме, Туђман их употребљава у књизи ”Рат против рата”, објављеној у Загребу 1957. године. Или је то чињеница коју ваља, ради виших циљева, једноставно прешутјети? Но, Туђманов се вокабулар не смије прешутјети. Ријечи које употребљава нису дио стандарднога хрватског језика, али показују да су хрватски говорници у прошлим временима, па и данас, били врло неортодоксни и “грабили” из базена који би, у принципу, био дио стандарднога српског језика. Али и других језика из сусједства, као и из свјетских језика.

Да ли прогнати именицу “комшија”, коју старији и данас употребљавају у Славонији и Имотској крајини? Да ли избацити именицу “пенџер”, иако амблематска личка пјесма “Пивај ми, пивај, соколе” у оригиналној верзији гласи “под моје драге пенџером”?

Добар дио лингвиста на хрватско-српском језичном подручју (не и у Хрватској!) у доба Југославије тврдио је како су турцизми у принципу дио стандарднога заједничког хрватскосрпског језика, а германизми да нису, што је било криво – није се узимала у обзир слојевита хрватска повијест и повијест хрватског језика. Сада смо отишли у другу крајност – одбацили смо све турцизме!

Напримјер, није прилично рећи “црко је ко пас уз тарабу”, јер је тараба турцизам. Но, постижете ли исти комуникацијски ефект ако кажете “црко је ко пас уз плот” или “уз ограду”?

И док за изгон турцизама још и има аргумената, многе су друге ријечи доживјеле изгон из стандардног језика комуникације а да се то догодило вољом анонимног језикословца или неког самозваног чистача хрватског језика.

Глагол десити се прогнан је из хрватскога јавног дискурса, нетко непознат прогласио га је “србизмом”(?), иако је Добриша Цесарић написао једну од најљепших љубавних пјесама с познатим стихом “Још би нам могла десити се љубав, десити – велим”. Да запослимо неког надареног пјесника који би то препјевао у “догодити се, збити се”? И “хиљада” је постао србизам. Увијек се сјетим свог пријатеља, родом из Сплита, који ми каже да ће до смрти говорити “хиљада”: “Моја баба са Шолте не би разумјела да јој кажем ‘тисућа’.”

Нетко је прогласио “списак” српском ријечју, па сад нисам сигуран смијем ли рећи “ј… му све по списку”, или ваља говорити “ј… му све по попису”!

Изгнана је и ријеч “породица” и суставно се замјењује ријечју “обитељ”, иако то није исто. Обитељ је “темељна друштвена јединица заснована на заједничком животу ужег круга сродника, оба родитеља и њихове дјеце”, дочим је породица “широка родбинска заједница, другим ријечима својта, фамилија” или “обитељ по слиједу нараштаја (прадјед, дјед, отац, син)”. Разлози за избацивање “породице” долазе из нечијег дојма да је то српска ријеч – јер српски језик има само ријеч “породица”, али не и “обитељ” – а како треба постићи што већу језичну разликовност хрватскога према српскоме језику, најбоље је “породицу” уклонити.

И “неопходност” је постала неподобна ријеч, па се ваљда треба рећи “незаобилазан” или се некако другачије домишљати. Но, за ово избацивање нема аргумената – чини се да је некоме “опход” звучао јако српски или руски. Но, није засметао властима НДХ које су користиле термин “неопходно потребни стручњаци” и нитко од тога није тада правио проблем.

Слиједом такве накарадне логике више не може ни “час”, него мора “тренутак”, не може “радник” него мора “дјелатник”, не може “добровољац” него “драговољац”, не може “гласати” него “гласовати”, не може “датум” него “надневак”, не може “пажња” него “позорност”, не може “посудити” него “позајмити”, не може “потребан” него “потребит”, не може “фотокопија” него “преслика”, не може “прилог” него “привитак”, не може “штампа” него “тисак”, не може “употријебити” него “упорабити”, не може “задаћа” него “урадак”, не може “веома” него “врло”, не може “музика” него “глазба”. Треба ли тумачити да нема никаквих разлога за избацивање тих ријечи, да пажња није исто што и позорност, да потребит није исто што и потребан, да је штампа као ријеч ушла у хрватски барем 300 година прије “тиска”?

Људи се боје говорити и писати – често чујемо “смијем ли рећи” ову или ону ријеч. Да закључим – не знамо више, након више од четврт стољећа живота у властитој држави, говорити или писати ни матерински језик, а све због ригидног језичног пуризма. При томе нам из видокруга посве измиче чињеница да су млађе генерације све слабије писмене, заправо да су полуписмене, као и читав низ других језичних питања и проблема.

Док сам писао ову колумну, сазнао сам да се Слободан Просперов Новак обрушио на мене у прошлотједној емисији ХТВ-а “Пола уре културе” (сриједа, 16. свибња). Накнадно сам је погледао, па могу рећи – ништа од онога што је у њој речено није истина, почев од тога да Мирослав Брандт мене у својим мемоарима уопће не спомиње. Немам других коментара, јер је све о дотичном господину већ написао Јурица Павичић у Јутарњем листу (21. травња 2018.).

Мени преостаје да поновим једну стару рекламу – на муху се не пуца револвером, довољан је Пиретоx. А што се тиче неких емисија ХТВ-а – оне су “идеолошка песница” попут дневника “Политике” у доба Милошевића. Свака част!

Извор: Недељник