ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ: Аустрија иза кулиса мири Русију са Европом

Весна Кнежевић је дописница РТС са сталним пребивалиштем у Бечу. Њене колумне за интернет портал Радио-телевизије Србије, које неретко можете прочитати на Новом Стандарду, плене пажњу јединственим стилом писања и пикантним детаљима друштвеног, политичког и културног живота Аустрије. Осим тога, њене текстове чини посебним и то што кроз прецизну анализу садржаја у медијима немачког говорног подручја сведоче о ставовима тамошње јавности према важним политичким питањима. Повод за овај интерву је недавна посета руског председника Владимира Путина Аустрији, која је привукла доста пажње због отвореног настојања нове аустријске владе да отопи лед у односима Русије и Европске уније.

Аустрија је крајем децембра добила нову владу, коју једни називају проруском, док други тврде да је у односима према Русији вођена искључиво рационалним мотивима и интересима аустријске економије. Какав је Ваш став по овом питању? Познато је да су Хабзбуршка монархија и Руска Империја дуго неговале добре политичке односе и – у оквиру Свете алијансе – чиниле бедем конзервативних снага против ширења идеја Француске револуције. Сматрате ли да и данас одбијање Кремља да усвоји идеолошке норме глобалистичке идеологије утиче на ставове аустријске деснице према Русији, или су ипак у праву они који сматрају да се ради само о прагматизму и економији, док геополитика и идеологија имају секундарну улогу?
— Аустрија је кроз историју научила да нема тог савеза, нема те свете алијансе која би ти прискочила у помоћ у сваком тренутку кад се одлучиш за политику високог ризика и провокације. Ако и заборави, ту је њена данашња величина да је подсети. Добри односи са Москвом су у деценији после Другог светског рата интернализовани као рефлекс самоодржања. Није необично да је аустријска државна политика од почетка била и остала скептична о сврсисходности антируских санкција, конзервативни Курц много више и отвореније него социјадемократа Керн пре њега. Онолико колико је државна политика уопште емотивна, аустријска никад неће заборавити захвалност Русима то што су се 1955. повукли из Аустрије – што с обзиром на околности ни једног тренутка није била саморазумљива ствар. Не кажем да их због тога воле, али међусобни респект заиста није глумљен. На то су се надовезали блиски економски односи, туризам, култура и уметност. Руси се диве декадентном империјалном шарму Беча, Аустријанци уважавају, кад не иде другачије, снагу Москве да утиче на геостратешке односе у региону.

Што се тиче глобалистичке идеологије – мислим да је у међувремену у реду тврдити да глобалистички процеси попримају идеолошку форму – ту Беч и Москва стоје на две супротне стране. Русија активно, Аустрија пасивно. Русија је довољно велика да може да проба да се супротстави универзализму глобалних амбиција, Аустрија не. Аустрија гледа на глобализам врло релаксирано, не зато што га се не боји, већ јер је унапред разрешила све своје битне дилеме – она је сукцесивно од 1955. постајала Запад, тако да данас стоји или пада узаједно с њим. Све је могуће – да се Запад сломи под притиском глобалистичке револуције коју је сам пустио у погон, да се након радикалних промена у систему друштвене интеграције појави ослабљен, што је, мислим највероватније, или да изађе ојачан, али као потпуно нова, непрепознатљива цивилизација. Шта год да буде, Аустрија је решила своје дилеме, за добро или лоше. Она је свој кревет направила на Западу – како буде њему, биће и њој. Кад Путин каже да респектује аустријски пут, то је то на шта мисли.

Путинова посета је протекла доста помпезно. Дочекан је уз највише државне и војне почасти а конференције за новинаре са аустријским званичницима обиловале су оптимистичним изјавама. Медији у Србији су чак пренели да је аустријски канцелар Себастијан Курц Русију назвао „суперсилом“. Да ли се ради о грешци у преводу или је заиста искористио термин који је већ деценијама ексклузивно резервисан за Сједињене Државе? Осим тога, аустријски домаћини су врло јасно рекли да неће куповати три пута скупљи амерички гас, након чега су парафирали споразум који предвиђа снадбевање Аустрије руским гасом до 2040. године. Да ли су такве речи и гестови тек симболичке природе или можемо констатовати да је аустријска влада заиста одлучила да пробије лед који је након украјинске кризе оковао односе Русије и Европске уније?
— Да, није грешка, Курц је заиста на прес конференцији назвао Русију суперсилом. У позитивном контексту тако нико није окарактерисао Русију у европској или прекоморској политици већ скоро тридесет година, а и пре тога само у реалполитичком смислу – шта да се ради, ту су! Уобичајена синтагма је „Русија још мисли да је суперсила“, и тако у барем пет новина дневно. Курцова изјава је права мала револуција, која политику санкција последње четири године поставља на главу. Курцов „испад“, како је то одмах назвао коментатор ORF-а, има везе с начином на који аустријски канцелар доживљава међународну политику, у ширем смислу свет. Он „уредно“ мисли, у смислу да је све на свом месту, као у уредном стану. Он поједностављује свет, држи врло једноставне говоре, који се врте око неколико кључних речи и фраза. То је врло комплексна, промишљена једноставност. Имате читаву грану социологије која се бави друштвеном потребом за редом, јасноћом, правилима. Не мислим на полицијски ред, већ на оно што се на латинском зове „ordo“, ред, поредак, транспарентност правила, јасни циљеви, баланс између слободе и дисциплине. То је Себастиан Курц. Он говори у уредном ланцу формалне логике. Кад каже „Русија је суперсила“, то значи „са суперсилом се не разговара језиком санкција“.

Изјаву је одмах у следећеој реченици квалификовао додатком „да тај статус доноси и одговорност“, што су овдашњи коментатори протумачили као релативизацију првобитно реченог. Напротив, рекла бих да пре важи обрнуто. Доказ је у томе да је Курц у пренесеном смислу рекао управо оно што је Путин желео да чује – да САД као једина преостала суперсила делују глобално без трунке одговорности, да то слаби америчку позицију, те да би се статус „суперсиле“ ускоро дефинисао на нижем нивоу. Курц је први међу политичким лидерима Европе узео слободу децентрализовне дефиниције „суперсиле“. Али генерално, Руси у овом тренутку делују као да им је свеједно како их зовете.

Како је аустријска штампа испратила Путинову посету? Има ли разлике у извештавању аустријских и немачких медија? Видели смо да су одржани протести против доласка руског председника, али и окупљања у знак добродошлице. Какво је већинско расположење аустријске јавности према Русији?
— ORF-у је уочи Путинове посете – његове шесте службене посете Аустрији, друге откако су проглашене санкције – успео велики новинарски „scoop“. Путин је пристао на дуги интервју од пола сата, а на крају је испало скоро сат времена. Услови су били: то мора бити уредник и водитељ информативне емисије из ударног вечерњег термина, разговор се води у Москви, емитује дан уочи посете 4. јуна, сав материјал се предаје и московској телевизији да и она може користити инсерте по нахођењу. Питања нису тражена, само тезе.  Тиме је у старту дезавуисана Карола Шнајдер, иначе добра дописница ORF-а из Москве, неутрална, аналитична, не навијачка или увредљива, потпуно другачија од немачких, да не говорим енглеских или америчких новинара. Отишао је Армин Волф, новинар који је заиста у форми политичкi talk-show имао блиставе тренутке – кад је реч о турбулентним моментима домаће политике, корупцији, приватизацији, међу-политичким подлостима. Тако је изгледао и његов разговор са Путином, као да разговара са председником корушке општине Бад Клајнкирхеим који је ухваћен с рукама у општинској каси и то још голог торза! Заправо се Путин сјајно држао, могу замислити да би се Трамп у тој ситуацији дигао и отишао, или би изгубио такт и посвађао се с новинаром. Главно питање Волфа на драмском крају је било – зашто се на одмору медијски инсценира го до појаса? „Због контраста! Зато што сам доле обучен“, гласио је отприлике Путинов одговор…

Приликом посете је више него упадала у очи дискрепанца између аустријске политике и медија у односу према госту из Русије. Док је политика била наглашено љубазна, што се у току саме посете претворило у изливе демонстративног пријатељства, медији су остали непопустљиви. Шта мисли јавност, да ли се солидаризује са великим медијима или с политиком, нема података. На основу неких ранијих испитивања јавног мњења, али и замора материјала, рекла бих да је већини доста санкција. Могу се Руси не волети и без санкција!

То су некад праве мале драме. Дан уочи Путинове посете, из главног дневног листа Die Presse протерани су сви „мрзитељи“ а насловну страницу је преузео Едуард Штајнер, економско-политички коментатор који одавно кука због санкција – не зато што воли Русе, већ зато што их не мрзи. Дан након тога, Штајнер је као статистичка грешка протеран с насловнице, а фронт су поново преузела имена као Јута Сомербауер, новинарка која заиста има неки фројдовски проблем с Русима (не знам како то другачије рећи пристојним вокабуларом). Оно што од украјинских догађаја у зиму 2013. не престаје да ме збуњује је чудовишан и опасан медијски механизам који не прихвата средине и умерености у односу према Русима. Ко год не мрзи Русе, тај их воли, и тачка! Ко год не мрзи Русе, тај је непријатељ! Доле Штајнер!

Реаговања немачких медија на Путинову посету су још гора од аустријских – од тога да је Беч примио у госте „руског цара“, преко тога да Аустријанци „морају да воде рачуна где спадају“ (Запад), до тога да су наивно насели на „руски шме“ („schmäh“ је типична форма бечког хумора, екстремно увредљива, док се прави фина). Осим тога, метафоре с „руским царем“ је већ било доста, излизала се. Зашто нико не каже да се француски председник Саркози, или данас Макрон „стилизују као Наполеон“. Или да се канцеларка Меркел „стилизује као Мартин Лутер“? А било би елемената.

Беч од првог јула преузима председавање Европском унијом. Колико би то могло утицати на евентуално зближавање Европске уније и Русије о којем се све гласније говори, нарочито након повлачења САД из нуклеарног споразума са Ираном? Осим тога, колико може Аустрија, која се често назива неформалном „петом чланицом“ све утицајније Вишеградске групе, утицати на већинско расположење централноевропских земаља према Русији?
— Нови квалитет је у томе да се ова аустријска влада и овај државни председник мање боје медијског притиска од претходне. У супротном, Путинова посета не би прошла у тако хармоничној атмосфери. Да ли ће се Беч усудити да код следећег продужавања санкција у јулу уложи вето, то не верујем, барем не јавно. Али иза кулиса он то већ неко време чини и није усамљен. Сигурно је да ће Беч искористити сваку шансу коју отворе други – као кад САД напусте ирански споразум или уведу царине на европски увоз – да пред ЕУ партнерима демонстрирају бесмисленост антируских санкција.

Сва државна, економска, дипломатска логика у овом моменту налаже Европској унији укидање санција, чак јој урла у уво да јој је то егзистенцијално питање. Ако Унија пропусти тај моментум, изгуби драгоцено време, биће то због Пољске и балтичких земаља које користе САД – или САД користе њих, то је статус који се мења из дана у дан – да европску политику дефинишу као антируску у својој суштини.

Не верујем да ће Аустрија икад приступити Вишеградској четворци – била би то још једна асоцијација где би Аустрија била „једна од“, као што је у Унији „једна од“ многих. Такво признање регионалне уравниловке Беч не би могао да прогута, не с таквом историјом. Ad hoc сарадња с Вишеградом је нешто друго, по темама. Да не кажем и симболички – Вишеград је снажни антитурски појам.

Нису ретки коментатори који сматрају да растућа популарност Себастијана Курца у Немачкој све више притиска Ангелу Меркел да ревидира ставове по многим питањима. Чак је и нови амерички амбасадор у Немачкој – свесно настојећи да испровоцира канцеларку Меркел – аустријског канцелара назвао „рок звездом“, што је прилично наљутило владајуће кругове у Берлину, где чак има позива да се америчком дипломати ускрати гостопримство. Колико у том смислу детант који у односима са Русијом заговара и спроводи аустријски канцелар може утицати на немачку политику?
— Док Немачку води канцеларка Меркел, аустријска политика на Берлин неће имати скоро никаквог ефекта. Меркел ће преузети ту и тамо неки Курцов политички тик, ако схвати да јој то помаже у опстанку на власти и решава питање како растегнути читав мандат, који је у њеном случају далеко од тога да буде сигуран. Али суштински не треба очекивати да ће Меркел прихватити Курцов квалификовани европеизам. Видели сте да је пре два дана Бриселу и Паризу предложила нове идеје за преуређење ЕУ где је прва тачка – стварање европске институције за централну расподелу миграната! Она скоро четири године гура једно исто, само у различитим формама. Агресивно намеће Европској унији ствари за које зна да немају подршку чланица, а онда се показује смртно разочарана јер никоме није стало до заједничке Европе. У међувремену резултатски пада на изборима и опасно поларизује немачку јавност. Упозорава бирачко тело на долазак десних популиста, а истовремено властитом политиком производи десничаре и ствара им шансе. Њене главне особине су тврдоглавост, осветољубивост и неспособност сваке аутокорекције.

У време Ахтисаријеве комисије није хтела самостално Косово зато што то није било решење које би водило регионалној стабилности, док је сада апсолутни присталица косовске суверености, иако је стабилност све даље. Није хтела антируске санкције, сад је, поред Макрона, највећа сметња њиховом укидању. Избацивала је из Немачке малу уплакану Палестинку која је већ била социјализована у немачким школама, а онда је у земљу пустила милион муслиманских миграната у само пола године. Ако се немачко друштво тренутно упутило стазом дезинтеграције, то није кривица Алтернативе за Немачку, већ Ангеле Меркел. AfD је последица, а не узрок немачке поларизације. Меркел савија Европску унију, заборављајући да би објекат могао да пукне пре него што се повинује притиску. Курца она и даље не схвата довољно озбиљно. За њу је он антиевропејац замо зато што не тапше Унији константне друштвене револуције, већ би хтео транспарентан, уређени, ненасилан и полагани  процес политичког срастања Европе.

На крају, не можемо да се не осврнемо на чињеницу да су у години у којој се обележава стогодишњица завршетка Првог светског рата односи Србије и Аустрије на историјском врхунцу. Мислите ли да би приближавање Аустрије и Русије могло довести до извесног преклапања њихових интереса кад је реч о региону Балкана и колико је данашња Аустрија уопште у стању да пројектује своју моћ у наш регион?
— Политички атавизми су неуништива ствар. Таман мислите све се променило, испратили смо историјске странпутице, преживели бродоломе, дочепали се модерног и новог, кад оно схватите да читате исте оне аргументе које цитирају историјски документи из времена Бечког конгреса 1815, или хабсбуршке анексије Босне и Херцеговине 1878, или вам се заврти у глави док слушате аустријског познаника како се жали да не подноси Русе „јер су му убили деду“. Даља елаборација обично доводи на видело чињеницу да је „деда“ убијен под Стаљинградом.

Са српске стране ми је било страшно читати неке коментаре испод текстова, понекад мојих, који су обележавали приближавање стотих годишњица „истраншираног“ Великог рата – пролеће 1914, лето, ултиматум, аустријски масакри у јесен те године, српска победа у зиму те године. Као да је било јуче, тако су гласили коментари, исти бес, иста нетрпељивост, иста пресликана бол.

Тек кад схватите да је све исто, онда постајете оптимиста, јер вас тек тада радује сваки напредак, макар и мали, сваки свесни напор са обе стране да се стари рачуни деконтаминирају и уклоне из сфере утицаја на актуелну политику. Гледано тако, односи између Србије и Аустрије су тренутно изврсни, никад бољи. Из више разлога. Најпре, Аустрија више не пројектује своју моћ у регион Балкана, већ утицај, а то је нешто друго. Даље, мигрантска криза из 2015, далеко од тога да буде решена, натерала је сав регион Балкана и земље на његовом северном рубу у егзистенцијално заједништво под аустријском капом. Треће, не треба занемарити и емотивну паралелу губитка, Аустријанци су изгубили царство, Срби Југославију. Негде на неком рационално неосвештеном плану, та чињеница уједињује, или хоће како време буде пролазило.

Што се тиче Русије као „невидљивог трећег“ у односима Београда и Беча, једну ствар сам у међувремену научила: није битно да ли Србија спроводи активну проруску политику или не, да ли се везује уз Москву или не, да ли се везује уз Запад или не – Запад је аутоматски доживљава као руског „клијента“. Аустрија је земља јаког регионалног идентитета, али да, у међувремену је она постала Запад. У таквом исфорсираном контексту, за Србију је увек добро кад се односи између Запада и Русије поправе, и увек трагично кад се погоршају. На немачком би то била разлика измедју „Selbstbeschreibung“ и  „Fremdzuschreibung“ – није битно како ти видиш свој идентитет, него како га конструишу други.

Аутор Александар Вујовић

Извор: standard.rs