ПОЧЕЛА БОРБА ЗА СРБИЈУ: Исток против Запада, Европа страхује

Овде се назире моћ САД, Русије, Кине, Индије, ЕУ као и других земаља, на глобалном и регионалном нивоу. У балканском региону су главни велики играчи Вашингтон, Москва, Брисел, Пекинг и Анкара. Русија, Турска и Кина показују да ЕУ није једина опција на столу

Фото: Miriam Migliazzi & Mart Klein
Фото: Miriam Migliazzi & Mart Klein

Турска има подједнаке историјске везе са Балканом као и Русија и такође гаји велике интересе у овом делу Европе.

Србија најпоузданија савезница Русије

Најава повећаног броја посматрача из Велике Британије и НАТО на изборима ове године у Босни и Херцеговини у складу је са недавним позивом Високог представника за БиХ Валентина Инцка за појачање ангажовања међународне заједнице у тој земљи. Посматрачи би требало да осигурају легалан ток изборног процеса, али је значајно и повећање броја војника који би, према британском ‘Тајмсу’, имали циљ да ‘спрече мешање Русије током предстојећих избора’.

Европска унија је поставила амбициозну агенду за Западни Балкан. Између осталог, жели да смањи утицај Турске и Русије у региону колико је год то могуће. Иако постоје дубоке историјске везе Москве и Анкаре са Балканом, у последњих неколико година су Русија и Турска заокупљени сопственим социоекономским тешкоћама, па им Балкан није био високо на листи приоритета.

Међутим, и у САД су све јачи гласови да ова земља треба да преузме кључну улогу у региону, па је тако и Савет за инострану политику (ЦФР), који обликује америчку спољнополитичку визију још од 1921. године, такође поставио Балкан на високо треће место приоритета у 2018. години, после Северне Кореје и борбе против радикалних исламиста.

Тиме се постављају сасвим нове контуре међународних политичких односа везаних за Балкан. Након Блиског истока, Балкан је ново подручје где би се могли водити проxy сукоби разних облика и типова, а у којима би се искушавала идеја мултиполарног света.

Овде се назире моћ САД, Русије, Кине, Индије, ЕУ као и других земаља, на глобалном и регионалном нивоу. У балканској региону су главни велики играчи Вашингтон, Москва, Брисел, Пекинг и Анкара. Русија, Турска и Кина показују да ЕУ није једина опција на столу.

Чини се да је Русија на врху пописа главобоље ЕУ. Сматра се да Руси воде стратегију „завади па владај“ како би освојили евроскептичне секторе локалних друштава и ослабили активности ЕУ. Русија не скрива чињеницу да има привредне и политичке интересе у региону и да се они често противе евроатлантским интересима.

Русија има значајан утицај кроз енергетски сектор у Србији, Македонији и БиХ, земљама у којима Москва покрива готово сто посто потражње за гасом. Што се тиче политичког утицаја, чини се да је Србија најпоузданија савезница Русије, а и становништво Србије углавном позитивно гледа на односе с Русијом и не подржава НАТО.

Велики интереси Турске и Кине у региону

Али, није само Русија та која игра игру противну интересима западних земаља на Балкану. Турска има подједнаке, ако не и јаче историјске везе са Балканом и такође гаји велике интересе у овом делу Еуропе.

Многе политичке и привредне иницијативе Турске чине се као подршка европским интеграцијама балканских земаља, нарочито јер сама Анкара жели да има савезнике унутар ЕУ, као што су БиХ или Албанија. Ипак, унутрашњи развој догађаја у Турској и сталне кавге са Европом могу на крају довести до субверзивне улоге Турске.

Најзад, ту је и утицај Кине. Све земље Западног Балкана – искључујући Косово, које Кина не признаје – део су платформе сарадње „16 + 1″. Тај форум повезује Пекинг са шеснаест земаља, а сматра се пробним савезом у свеукупним односима Кине и Европе.

Улога тих шеснаест партнера сматра се пресудном у светлу кинеског стварања дистрибутивне инфраструктуре која ће олакшати кретање кинеске робе из неколико лука у јужној Европи – Пиреј, Солун и Бар – преко Балкана у северну Еуропу. Потпуна интеграција Западног Балкана на европско јединствено тржиште је у интересу Кине, али не и у интересу свих европских држава чланица.

Ако се ЕУ не придржава своје стратегије проширења или смањи своју присутност у региону, тада ће сва обећања бити нереална. Залагање за проевропско опредељење без конкретних корака је оно што би ојачало алтернативне моделе развоја – посебно код оних актера који су све незадовољнији европском политиком“, закључује се у анализи.

Извор: informer.rs