СВЕ ТАЈНЕ ГАЗИМЕСТАНА 89: СЛОБО ПОШАО ЉУТ НА СКУП, МИЛА И МОМИРА ПРЕБАЦИЛИ ХЕЛИКОПТЕРОМ, СЕНТА ДРЖАО РУКУ НА ПИШТОЉУ

Пише: Вељко Миладиновић

О Милошевићевом успону на Газиместану пред милион Срба све је већ познато. Нико се, међутим, није запитао како се милион и по људи скупило на једном мјесту без иједног већег инцидента и како је иза кулиса изгледала органоизација тако великог скупа.

Те ноћи народ на Косову није спавао. Дан уочи Видовдана 1989. колоне људи су се запутиле на Газиместан да одају почаст српским косовским јунацима, у ишчекивању сутрашњег дана, када ће се на Косово Поље хеликоптером спустити Слободан Милошевић и устоличити себе као модерног вожда Србије.

Био је то Видовдан његове највеће моћи, дан када је Србима обећао Косово, државу, достојанство… Десет година касније, српска војска повукла се са Косова. Дванаест година касније, баш на Видовдан, Милошевић је опет улазио у хеликоптер. Овог пута заувијек је напуштао Србију…

Пред Хашким трибуналом више пута се пуштао његов „газиместански говор“, који су истражитељи означавали као почетну тачку разбијања Југославије и буђења национализма на овим просторима.

Нико се, међутим, у протекле двије деценије није запитао како се милион и по људи скупило на једном мјесту без иједног већег инцидента, како су локални Албанци посматрали вишемјесечну припрему прославе највећег српског празника и које су све препреке организатори морали да прескоче како би задовољили власти у Београду.

Вече пред Видовдан, колоне возила неочекивано су правиле застој у саобраћају између Грачанице и Газиместана, а саобраћајна полиција, очекујући веће налете тек ујутро, спавала је у основној школи у Вучитрну. Косово Поље је те вечери задесила провала облака.

„То је нешто најгоре што може да се догоди у организацији овако великог догађаја, али на великим догађајима треба предвидјети све најгоре што може да се догоди“, свједочио је својевремено Ненад Бркић, у то вријеме главни оперативац у припреми прославе, а потоњи директор „Звездара театра“.

„Био сам организатор последњих десет слетова, радио на организацији Универзијаде у Загребу, а стицајем околности учествовао сам и у организацији великог митинга на Ушћу 1988. Како је митинг на Ушћу организационо био поприлично успјешан, позван сам да пред организационим одбором прославе поводом битке на Косову предложим своју идеју како би то требало да изгледа. Колико се сјећам, позвали су и људе из Центра „Сава“. Обишао сам терен на Косову, написао сам план и одлучили су се за мој предлог. Окупио сам екипу професионалаца са којом могу да урадим тако велики посао. Требало је обезбиједити прилазне путеве, паркинге, водовод, струју, један велики систем који треба да омогући да милион људи уђе и изађе у релативно кратком времену. Припреме су трајале укупно шест мјесеци“, присећао се Ненад Бркић.

Организациони тим, на челу са тадашњим предсједником владе Десимиром Јефтићем, није одредио посебан буџет за организацију митинга, али су организаторима били доступни сви државни ресурси, од војске и полиције, до државних предузећа и комуналних служби.

„Те 1989. године на Косову није било редовно стање. Али, колико ми се чинило, као да су се у том периоду односи власти и косовских Албанаца мало поправили. Општина Приштина је и непосредно била укључена у организацију. Имао сам редовне састанке са предсједником општине Приштина Садријем Годанцијем, који је био шеф њиховог малог штаба. Они јесу формално све одрађивали, али су правили доста проблема. Када год су могли, компликовали су нам посао, и то у ситницама које не бисмо могли да оцијенимо као саботажу“, свједочио је Ненад Бркић.

Албанци у полицији

Газиместан су тада обезбјеђивали локални полицајци, углавном Албанци, који су користили сваку прилику да „затегну ствар“, тако што не би пуштали људе да уђу.

Слободан Вујовић, културни радник и један од људи који се налазио у врху организације, причао је да је идеја била да се изгради инфраструктура на Косову Пољу, која би и после митинга остала околним селима. Тако су грађени путеви који би повезали Грачаницу са Липљаном, Обилићем и осталим селима у којима је у то вријеме још било Срба. Грачаница је први пут добила освјетљење, а направљене су и трафо-станице на Газиместану и у Грачаници које се и данас користе.

Са „Електродистрибуцијом Београд“ направљена је стратегија како би се обезбиједила струја за вријеме манифестације.

Напајање је вршено из три правца, а главно је било из електране „Обилић“. Неколико дана прије прославе, из Београда је отишла екипа која је „уз адекватно обезбјеђење“ преузела термоелектрану „Обилић“ како би спријечила било какву диверзију.

Ангажовани су ПКБ и БИМ „Славија“ како би се обезбиједило довољно хране за милион људи. А у ваљевском затвору прављени су мобилни клозети.

Како је причао Ненад Бркић, један Албанац је био директор приштинске градске чистоће, која је имала задужење да празни покретне тоалете.

„Чуда је радио да би се кроз гужву пробио до тоалета. Имали смо проблем са једним клозетом који се препунио, а био је у гужви испред споменика. Не знам како, али је стигао са својим цистернама и спријечио да фекалије почну да цуре. А могао је једноставно да каже предсједнику општине да не може ништа да учини, овај би то једва дочекао. Било је и таквих случајева“.

Трезнилиште за 400 људи

Иза бине са које је говорио Милошевић био је подигнут „град шатора“. На огромном простору смјештена је болница у којој су се могле обављати и мање операције, а постојало је и трезнилиште за 400 људи. Кроз то трезнилиште прошло је око 700 људи. У маси је било распоређено око осам хиљада припадника Црвеног крста чији је задатак био да алкохолисане људе и онима којима буде лоше спроведе до службене зоне, гдје је било 500 љекара. Импровизовани су чак и фри-шоп и прес-центар, у ком „није било интернета као данас“, али је имао факсове и телепринтере.

Дио испред бине био је предвиђен за специјалне госте, чланове предсједништва СФРЈ, дипломатски кор, српско руководство. Било је мјеста да сједне око хиљаду људи. Тај дио, који би се данас назвао ВИП сектором, оградама је био удаљен од масе око 20 метара. У тај дио могло је да се уђе само са специјалном пропусницом.

Борисав Јовић је о великом митингу је свједочио:

„Тада сам био потпредсједник Председништва СФРЈ и када нас је републичко руководство Србије позвало да присуствујемо скупу на Косову Пољу, мало је било снебивања у федерацији. Неки су негодовали: ‘Како то да ми као држава будемо гости, а Србија, република, организатор’. На крају смо разјаснили да је то српска прослава и важан датум у српској историји. Уређено је да Милошевић носи вијенац у средини, Јанез Дрновшек, као предсједник Председништва, десно, а начелник Генералштаба Вељко Кадијевић, лијево. Иако су ишли паралелно, вијенац Србије ипак је био у средини.

Нисам био упућен у саму организацију, јер је за то била задужена Република Србија. На Газиместан сам долетио хеликоптером, управо са Дрновшеком и Кадијевићем, пола сата прије почетка церемоније. Одозго сам видио непрегледне колоне људи, које су пристизале из свих праваца. Када смо слетјели, задржали смо се кратко у шатору, мало се освјежили, отишли на полагање вијенаца, а затим и на концерт хора којим је дириговала Даринка Матић-Маровић.

За вријеме прославе сједио сам у првом реду. Милошевићев говор био је сасвим примјерен. Није тачно да је желио рат и та реченица о којој се говори нема никакве везе са оним што се касније дешавало на простору бивше Југославије. То је намјерно и савим погрешно везивање те двије ситуације. Наравно да се он није покајао што је изговорио тако нешто, јер за то није било разлога.

Сви сем Цимермана и Шувара

Од свих државних званичника и страних дипломата у СФРЈ, на Газиместану се нису појавили једино амерички амбасадор Ворен Цимерман и предсједник Председништва Савеза комуниста Југославије Стипе Шувар. Милошевићевом говору присуствовало је комплетно Предсједништво тадашње СФРЈ, а Јанез Дрновшек је у име СФРЈ положио цвијеће на споменик.

Цијев пукла због ЈНА

Видовданско јутро почело је инцидентом који је запријетио да упоропасти цио догађај.

„Пукла је водоводна цијев из које је шикљао гејзир од 20 метара. Није нам било јасно како је могла да пукне и сви су сумњали да је у питању диверзија, пошто се то догодило на само 50 метара од главног штаба. Звали смо техничаре из Приштине и испоставило се да је због кише која је падала ноћ прије Видовдана земља „легла“, а цијеви су биле плитко. На мјесту на ком је пукла цијев, вече прије тога смо се поздрављали са инжењеријском јединицом ЈНА, која је градила путеве. Испоставило се да је цијев пукла пошто су на таквом земљишту прошле њихове тешке машине. Срећом, било је довљно воде у цистернама“, присјећао се Вујовић.

Мира и Слоба се свађали цијелу ноћ

Један од породичних пријатеља породице Милошевић из тог времена, аутору овог текста, испричао је каква је атмосфера владала у њиховој кући ноћ уочи одласка на Газиместан.

Марија и Марко причали су да су се родитељи свађали цијелу ноћ и да је „мама ломила све по кући“.

Мира је била љута на Слобу због Газиместана и оптуживала га да се продао националистима. Слоба је нервозан отишао од куће, није спавао цијелу ноћ, каже ова верзија приче.

А гдје је Момир?

Хеликоптер је узлијетао „сваких пет минута“ и гости су свечано дочекивани и спровођени у штаб. Док се гужва захуктавала, организаторима је јављено да је црногорска делегација заглављена код Пећи и да не може да стигне. Подигнут је полицијски хеликоптер који их је пребацио до Газиместана, па су Мило Ђукановић и Момир Булатовић једва стигли на прославу. У цијелој тој гужви догодило се да је протокол заборавио да дочека Момира Булатовића.

„У једном тренутку неко је примијетио да га нема. Окренули су се и видјели га како сам улази у шатор“, сјећао се Ненад Бркић.

А гдје је вино?

Препричавала се и анегдота по којој патријарх Герман није имао вино за обред.

Држава није много учествовала у припреми програма у Грачаници. Било је предвиђено да „државни дио“ прославе траје до три сата, а да одмах након што Милошевић заврши говор почне „црквени дио“, односно освештање споменика.

Телевизијски пренос је завршен и није сачекао освештавање споменика. Обезбјеђење се окренуло према државним званичницима, а и народ је кренуо према споменику. Тада смо се ми самоорганизовали, уз помоћ људи из технике и уз дио полиције, некако смо успјели да задржимо масу и омогућимо да патријарх доврши освјештавање. Међутим, обред је требало да почне, а нико од свештеника није имао вино. Онда смо преко мотороле звали да се из фри-шопа пошаље вино, које је до споменика ишло од руке до руке… – сјведочили су организатори.

Милорад Вучелић, некадашњи први човјек РТС-а и блиски сарадник Слободана Милошевића поводом 20. годишњице скупа на Газиместану присјећао се:

„У то вријеме био сам новинар НИН-а и на Газиместан сам кренуо по задатку, јер сам те недјеље писао текст о том великом догађају. Кренуо сам дан раније и ноћ уочи Видовдана провео сам у Грачаници. Тамо је било препуно, упалили смо свијеће, а затим сам са неколико пријатеља отишао у хотел „Гранд“ на спавање. Сјећам се да ме је у свитање пробудила пјесма са улице: ‘Ево зоре, ево зоре, Богу да се помолим’“.

Сента је држао руку на обарачу
Чини ми се да су сви Срби који су тада живјели на Косову били у том тренутку на Газиместану, причао је Вучелић.

Величанствена атмосфера свој врхунац је доживјела Милошевићевим изласком за говорницу. Одржао је сјајан говор, била је то круна његове моћи и љубави коју је народ показивао према њему. А после су из контекста извукли тај дио у коме је говорио о оружаној борби. Наравно да је легитимно казати да ће држава употријебити сва расположива средства. Никаква мржња се није могла осјетити тога дана, била је то светковина у правом смислу те ријечи. О припремама и обезбјеђењу скупа слушао сам после неколико година. Обезбјеђењем у оперативном смислу руководио је Јовица Станишић. Припреме јесу биле замашне, али мање примијетне него данас, када говори било који руководилац. Сента јесте држао руку на пиштољу, али Милошевић је на Газиместану имао мање обезбјеђења него што то има било који садашњи политичар када иде на пријем у страну амбасаду.

Симболи Видовдана и Косова њему су пуно значили. Он није био букачки Србин, већ је био Србин са озбиљном свијешћу о народним интересима. Није случајно ни то што је одведен у Хаг баш на Видовдан, јер они који су то учинили намјерно бирају такве датуме.

 

http://www.in4s.ne