Сваке године у сусрет годишњици злочина у Сребреници наше секуларно свештенство намеће јавности идеју о наводном геноциду. Искључиво се прекида свака врста комуникације која је  доводи у питање. ,,Лако је прекидати комуникацију пркосним тврдњама; тешко је непрестано, превазилазећи тврдње, залазити у подручје истине.“ – наводи Карл Јасперс у свом чувеном спису ,,Питање кривице“. Јасно је да наше секуларно свештенство бира да по овом питању чини оно што им лакше пада. За чији интерес?

Хајде да опет цитирамо Јасперса : ,, Осуда злочина сама по себи може доћи с било које стране – али једино је победник може спровести; он то чини безобзирно, искључиво по мери сопствених интереса. Све друго само је прикривање силе и самовоље онога ко има моћ.“ Ово ,,све друго“ је задатак који наше секуларно свештенство има. Оно опслужује и распоређује моћ, даје вредносне судове који су апсолутно искључиви а за све то има упориште у ономе што најбоље зна да ради- да аплаудира Западној моћи и игнорише Западне злочине. Пошто у грађанском рату у БиХ не можемо рећи да има побједника онда ту улогу узима она страна на којој се налазе носиоци моћи. Они су изабрали да се Сребреница прогласи геноцидом иако, узимајући методе по којима су то учинили, геноцидом можемо прогласити сваки злочин који се догодио за вријеме тог грађанског рата. Не треба занемарити чињеницу да кампања за проглашавање геноцидом злочина у Сребреници има своје упориште у политици оних земаља чији су припадници управо починили неке од највећих злочина у 20 вијеку. Њемачка, Турска, Хрватска,Бошњаци у БиХ, САД,  своја злодјела:  Холокауст, геноцид над Јерменима, Хирошиму и Нагасаки, геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у НДХ итд. покривају полагањем злочина у Сребреници у средиште приче о геноциду.

Узевши да је верзија злочина у Сребреници коју нам пласира страна коју опслужује секуларно свештенство, са свим противречностима, истинита, морамо рећи да је у питању ратни злочин против ратних заробљеника и цивила, злочин против човјечности онако како је то дефинисано Римским статутом. С обзиром да су у питању дјела извршена за вријеме рата и да између страна које су ратовале имамо реципроцитет у извршавању оваквих злочина то не можемо говорити о геноциду. Сам рат у БиХ ( укључујући и подручје Сребренице) произвео је исте резултате за све стране – депортације, присилно премјештање становништва, прогањање на вјерској и националној основи, нестанак лица, убијање ратних заробљеника, убијање цивила. Грађански рат у Босни био је вођен на вјерској и националној основи. С тим што се мора узети у обзир и колективно памћење српског народа на геноцид који су над њим вршили припадници других конфесија за вријеме Другог свјетског рата у НДХ и стварање сличне атмосфере пред потоње сукобе.

У рату у Босни и Херцеговини страдало је око 100 хиљада људи (2-3 % становништва) од којих су према неким извјештајима 59% чинили војници. У геноциду који се десио у Руанди 1994 године, страдала је трећина припадника народа Тутса. Јасно је да се у БиХ не може говорити о геноциду. Зато је професор Шериф Басуини који је био на челу комисије која је утврђивала ратне злочине на простору бивше Југославије измислио појам ,,локалног геноцида“. Тужиоци су имали проблем да Сребреницу смјесте и у тај оквир па су у процесу српском генералу Радивоју Крстићу тумачили како се муслимани у Сребреници сматрају посебном бошњачком подгрупом те се као такви могу смјестити у концепт ,,локалног геноцида“. ( ове наводе можете пронаћи у Научном раду Кјела Магнусона, Универзитет Упсала – Појам геноцида у праву и науци : Јаз који се шири? ) Сасвим је јасно да се муслимани из Сребренице не разликују од осталих муслимана у БиХ да би им могли приписати нарочите особености које би их чиниле подгрупом.

Циљ је да се формира једнообразно мишљење о Сребреници и рату у Босни тако што ће се Србима наметнути идеологизована кривица.  Мило Ломпар у књизи ,,Дух самопорицања“ описује то на следећи начин: ,,Када нам – вођено својим циљевима – секуларно свештенство намеће идеологизовану кривицу, оно нас води неистинитим прерушавањима која нас спречавају да дотакнемо метафизичку кривицу. Када се томе одупиремо, онда поступамо у сагласности са Јасперсовим схватањем граничне ситуације која води у узвинуће: „Више није реч о остајању без кривице, него и о стварном избегавању кривице која се може избећи, да би се дошло до праве, дубоке, неизбежне кривице – али и ту без налажења мира.“ Постоји, дакле, кривица која треба да буде избегнута: то је идеологизована кривица. То треба да се догоди да би се сачувало искуство кривице и да би се кренуло ка прочишћењу. Јер, идеологизована кривица намеће концепт: крив си као Србин, да би нас одвратила од мисли: крив си као човек.“

Када дођемо до мисли: крив си као човјек, онда ћемо лако познати све оне који су криви ма којој страни припадали. Идеологизована кривица запречује пут у искуство кривице и прочишћење које увијек мора да буде чин слободног а не наметнутог осјећања. Тај пут се Србима намјерно запречује.  Међутим наша хришћанска, православна компонента, ипак нам омогућава да будемо свјесни своје кривице. Другој страни остављена слобода да се до спознаје сопствене кривице дође као  слободног а не наметнутог осјећања не даје никакве резултате већ се она придружује идеологизованој кривици само једне стране у овом случају – српске. ,,Добар човек, праведник увек се плаши да је он крив док је злочинцу увек крив неко други а никада он сам.“ – рекао је патријарх Павле у једној својој бесједи.

Само нам истина може помоћи да нађемо начин да се неки догађаји више не понове. Осуђених за побијене српске цивиле на подручју Сребренице нема. Насер Орић је и даље на слободи. Ако на том нивоу имамо евидентну дискриминацију онда су све сумње логичне.  И ми ћемо сумњати не сумње ради већ истине, покајања и помирења ради. Јер истину не треба сазнати већ спознати да би нас ослободила.

Марко Ковачевић

Извор: markokovacevicblog.com