На блогу путнице   Катарине Хаџи-Минић налази се предиван текст о једном од наших најлепших манастира.

Преносимо вам га у целости.

Да ли се можете похвалити да сте били у манастиру Милешева и уживо видели фреску Бели анђео? Жалосно је признати, али у Србији се манастири обично обилазе успут, узгред. Зато што сте негде пошли па вам је близу, или су вас водили са школом када, будимо реални, то никога није занимало. Како год, за оне које заиста занима, следи прича о једној од најзначајнијих задужбина Немањића са, по мени, најлепшом фреском коју Србија има.

На 280км од Београда, у Златиборском округу, надомак Пријепоља налази се Милешева, један од наших најпознатијих средњевековних манастира. Подигао га је Владислав Немањић, син Стефана Првовенчаног у првој половини 13. века. Манастир је уједно и место његовог последњег почивалишта. Према легенди, на овом месту је у 12. веку постојала тз. Црква на Црној стени. Њена најзначајнија реликвија била је Христова плаштаница – платно која се користи при богослужењу, са представом Христовог тела после скидања са крста. Године 1187. Темплари су напали цркву и покушали да је лише њене највеће светиње. На крају борбе, на Црној стени се указао бели арханђел Гаврило и управо на том месту је Владислав подигао своју задужбину. Милешева је данас део УНЕСКО светске баштине.

Црква Вазнесења Господњег подигнута је у рашком стилу као једнобродна грађевина са две апсиде и две куполе. Зидана сигом и омалтерисана, без сувишне декорације осим слепих аркада и делимично украшених прозора и портала. Око 1235. године Владислав јој је доградио спољну припрату да би у њој сахранио свога стрица, архиепископа Саву. Због овога је била позната и као Савина црква. Поставши гробно место великог српског светитеља, манастир још више добија на значају и верници га све чешће походе. У жељи да уништи значај који је Сава имао у народу, Синан-паша у 16. веку, наређује спаљивање његових моштију на Врачару. И сама Милешева је у више наврата рушена и паљена од стране Османлија, а уништавана је и у поплавама и земљотресима. Њени монаси су убијани и прогањани, а ризнице пљачкане. Ипак, наџивела је вишеструка разарања и остала симбол подизања из пепела, налик Васкрсењу на које упућује Бели анђео.

Највећу вредност манастира и данас представљају њено фреско-сликарство. Нажалост, оно није очувано ни у првобитном обиму, нити у оригиналном изгледу. У питању је монументално, византијско сликарство, уз инвентивне идеје, а опет у границама традиције. На првом месту не треба заборавити чувене владарске портрете из лозе Немањића: Стефана Немање, Светог Саве, Стефана Првовенчаног, краљева Радослава и Владислава.

Међутим, оно што је пронело славу овог манастира је фреска која никога не оставља равнодушним – Бели анђео. Налази се на јужном зиду западног травеја. Дело је непознатог аутора из 13. века, највероватније грчког порекла. У 16. веку прекривена је другом фреском и остаје скривена све до рестаурације Милешеве у 20. веку. Бели анђео спада у највише домете европског средњевековног сликарства. У 19. веку су сматрали да му чак ни велики Ђото није раван.

Анђео представља само фрагмент композиције Мироносице на Христовом гробу. Термин се односи на жене које су присуствовале Христовим мукама, његовом скидању са крста и полагању у гроб. Њихова оданост и љубав награђена је тиме што су биле сведоци Васкрсења.

Мироносице и уснули војници су само део целине којом доминира фигура арханђела Гаврила. Познат као један од седам серафима најближих Богу, учествовао је у стварању света и борби против “палих” анђела. Слави се као онај који доноси важне, лепе вести, на првом месту о Христовом зачећу и Васкрсењу. У Милешеви је представљен одевен у бели хитон (врста старогрчке хаљине коју су носили и мушкарци и жене), раширених крила, са траком у коси и наглашеним руменилом на образима. Загонетног осмеха и сугестивног погледа, који пореде са Монализиним. Специфичан је по чињеници да из ког год угла да посматрате, оставља утисак да гледа директно у посматрача. Представљен је у тренутку док прстом показује на празан Христов гроб који је уједно и место његовог васкрснућа. Мироносицама које су дошле на јутрење, разоткрива да је Христ васкрсао и да је гроб празан осим замотуљка Христове беле одежде.

Као општеприхваћени симбол мира, Бели анђео је 1963. године, током првог сателитског преноса видео сигнала, послат из Европе у Америку. Такође послужио је и приликом слања првог сателитског сигнала у васиону уз идеју да би, ако постоје разумна бића у свемиру, код њих фреска била протумачена као симбол пријатељства и љубави. Они оптимистичнији и шаљивији тумачи овог догађаја су чак тврдили да ванземаљци нису нашли за сходно да одговоре, посрамљени уметничким квалитетом анђела.

Владика Николај Велимировић говорио је да је посматрање ове фреске идентично осећању које се јавља при молитви.

Зато, уколико већ нисте до сада, одвојите мало слободног времена и обиђите српску светињу над светињама. Нека буде и на тренутак, само да бисте осетили атмосферу, или се насмешили Белом анђелу. Оставите то као једну од оних обавезних ствари које треба урадити у животу. Барем једанпут, па макар били и само у пролазу…

Објавио: Опанак

Advertisements