Тито је о атомској бомби сањао од завршетка Другог светског рата па све до смрти, а њеној заводљивости нису одолели ни Титови наследници на челу Југославије, али ни Слободан МИлошевић…

Сан о поседовању атомске бомбе на овим просторима траје од њене прве употребе у Јапану, 6. августа 1945, до дана данашњег. Према документима који су постали доступни историчарима, „бомбу над бомбама“ од војне индустрије тражили су Тито, затим његови наследници – чланови Председништва СФРЈ, па Слободан Милошевић… Разлог је једноставан: она је карта која сигурно добија у свим политичким преговорима.

Моментално разарање Хирошиме и Нагасакија кад је Други светски рат практично био завршен, а Јапан већ бачен на колена, згрозило је и уплашило свет, али и одушевило све војне команданте. Ново оружје, атомска бомба, представљало је остварење свих њихових снова: нема више даноноћног засипања топовским гранатама или бомбардовања из ваздуха, довољан је један лет – и бум, сви непријатељи су мртви.

У то време није било озбиљнијег генералштаба који није формирао одељење за нуклеарно оружје, а комунистичка Југославија јесте била млада, али никако и неозбиљна држава. Тито је у Совјетски Савез одмах послао Павла Савића, првоборца, поверљивог човека који је током рата био задужен за шифровање порука Врховног штаба и једног од највећих стручњака за нуклеарну физику оног доба. Само је избијање рата спречило Ирену Жолио-Кири и њега да добију Нобелову награду!

Фото: Архива

За одбрану од Стаљина

Др Драгомир Бонџић, виши научни сарадник Института за савремену историју, први је историчар који је истражио архивску грађу о послератној нуклеарној политици Југославије. У раду на књизи „Између амбиција и илузија. Нуклеарна политика Југославије 1945-1990“ користио је, између осталог, и архив Савезне комисије за нуклеарну енергију, којом је председавао Александар Ранковић, у којем се чува и доста тајних докумената из других државних органа. За период седамдесетих и осамдесетих година највише се ослањао на документацију Председништва СФРЈ.

Први пут је у Југославији покушана изградња атомске бомбе само неколико месеци након оснивања Института за нуклеарна истраживања у Винчи 1948. године, закључио је др Бонџић. Институт је основан у јануару те године, када се Павле Савић вратио из СССР и постао његов први директор, а већ почетком лета Стаљин је политички напао Тита и његове сараднике и распоредио своје јединице дуж мађарске, румунске и бугарске границе. Зато су Александар Ранковић, Милован Ђилас и Едвард Кардељ од Института у Винчи затражили да им направи атомску бомбу како би Југославија имала оружје којим би се супротставила Совјетском Савезу.

Фото: Институт Винча

Само САД и СССР у то време били су овладали нуклеарном технологијом, али се од истраживања у Винчи није одустајало… Др Бонџић сматра да научници нису директно признавали да је то превелики залогај за њих, јер су добијали огромна финансијска средства, која су они користили за развој мирнодопских научних истраживања. Осим тога, политички притисци били су веома јаки, па је тако Кардељ на једном од тајних састанака 1950. године Стевану Дедијеру, новопостављеном директору „Винче“, рекао: „Морамо направити атомску бомбу макар гладовали и макар нас коштала половину буџета.“ Павле Савић први пут је тек у мају 1953. југословенском државном врху саопштио да атомске бомбе неће бити.

Уранијумска грозница

Али, југословенски руководиоци нису хтели тек тако да одустану од свог сна. Године 1955. основана је Савезна комисија за нуклеарна истраживања са Александром Ранковићем на челу. Ово тело чинили су врло угледни чланови: Павле Савић и хрватски физичар Иван Супек, председник владе БиХ Авдо Хумо и министар одбране Иван Гошњак, а задатак му је био да контролише рад низа института који су се, међу осталим, бавили изучавањем атомске енергије, у првом реду београдске „Винче“ и загребачког „Руђера Бошковића“. Ишколоване су код нас и у иностранству стотине стручњака који су укључени у пројекат овладавања технологијом за производњу нуклеарне енергије.

Др Драгомир Бонџић нашао је неколико елабората научника и војних лица из тог периода у којима су детаљно разрађиване могућности прављења нуклеарног оружја. Први задатак био је налажење сировина, руде уранијума. У Југославији је отпочела права уранијумска грозница.

Фото: Институт Винча

Александар Радић, војни аналитичар, каже да је држава 1959. од Италије купила хеликоптере и опремила их детекторима из САД, СССР и Француске. Они су у ниском лету, на свега педесет метара висине, надлетали тло, а потрага је била толико интензивна да је почињала у четири изјутра, па се летело до касно по подне. Дешавало се да хеликоптери имају удес, па су одмах куповани нови! Укупно их је било седам… Уран је тражен у Македонији, Србији, Загорју, Босни, Словенији, али је коначно изабрана Кална.

У Кални је било шта је било, све је замрло после Ранковићевог политичког пада у лето 1966, а Савезна комисија за нуклеарна истраживања и званично је распуштена 1971.

Југославија је била несврстана земља, што значи да је сарађивала и са Источним и са Западним блоком, али и да су и један и дуги блок могли да је нападну. Последњи пут Тито је покушао да се домогне атомске бомбе 1974, исправно верујући да би она била гарант сигурности држави коју је водио.

Шансу је видео у пријатељству са Индијом, која је тада управо била извела прву нуклеарну пробу.

Др Бонџић је нашао записнике са састанка на којем Тито позваним научницима и високим официрима директно налаже да се испитају могућности да се овлада нуклеарном технологијом у војне сврхе. Очекивао је директну помоћ Индије у томе, али она никад није стигла… Други разлог за неуспех била је разједињеност државе. Уставом који је баш те године ступио на снагу републике су постале државе за себе, а заједничка одбрана ни тада им није била много важна…

Фото: Одбрана Фото Архива

И после Тита – бомба

Бошко Матић, председник Академије наука и уметности БиХ, иначе дугогодишњи руководилац у „Енергоинвесту“ и извесно време генерални директор овог гиганта, у марту 2016. саопштио је да је осамдесетих година у овој фирми рађено на пројекту југословенске бомбе.

– Кад је почео нуклеарни програм у „Енергоинвесту“, нисам у то био упућен. Сазнао сам то на чудан начин, кад сам се 1985. вратио у „Енергоинвест“ након што сам четири године био ректор Универзитета у Сарајеву. Поставили су ме тада за потпредседника за истраживање и развој – испричао је новинарима.

„Енергоинвест“ је тада имао 11 истраживачких центара, од којих је шест било, према ондашњој квалификацији, на нивоу института. Матић је обишао сваки од института, али у један део зграде ИТЕН, Института за термотехнику и нуклеарну технику, нису га пустили. Рекли су му да се ту ради пројект који без специјалне дозволе нико не може да види. Касније је схватио да је тадашњи највећи југословенски извозник „Енергоинвест“ био маска за тајни нуклеарни погон.

Ни овај покушај, међутим, није био успешан. Републике које су већ планирале излазак из СФРЈ никако нису хтеле да допринесу јачању одбрамбене моћи земље.

Американци су знали – ЦИА ЈЕ ВЕРОВАЛА У НАС

Агенти ЦИА су у свом извештају 1958. закључили да Југославија нема капацитет за производњу атомског оружја, установио је Филип Ковачевић, гостујући предавач на Универзитету у Сан Франциску, који истражује рад обавештајних служби. Он се у фебруару 2016. обратио ЦИА са захтевом за документа везана за југословенски атомски програм, па је тако добио поменути извештај, али и онај из 1975.

– Тајна научна студија ЦИА из децембра 1975. закључује да Југославија поседује довољно капацитета (чак и залихе уранијума из сопствених извора, тј. рудника у Словенији и Македонији, да направи атомску бомбу до 1980. године!

Срби украли совјетске ракете – И МИЛОШЕВИЋ ЈЕ ХТЕО СВОЈУ ХИРОШИМУ

Ни Слободан Милошевић није одолео атомском зову, тврди Амир Плехо, члан комисије владе бивше СФРЈ, која се бавила надзором и дистрибуцијом бојних отрова и наоружања.

Средином 1990, на почетку мандата Михаила Горбачова, српска обавештајна служба на мађарско-југословенској граници докопала се неколико ракетних глава са нуклеарним пуњењем. Највероватније су их купили од московских колега, а можда и украли… Од тог материјала „Винча“ је, на Милошевићев захтев, хтела да направи бомбу величине оне која је бачена на Хирошиму и која је одмах убила 78.000 људи, а радијација у току наредних пет година проузроковала још готово 200.000 смрти.

Овај пројекат није изведен до краја, према Плеху, јер због санкција није био могуће набавити сву неопходну опрему.

Извор: kurir.rs

Advertisements