У тренутку када сам се затекла у Теслиној соби 3327, прошло је тачно 70 година од Теслиног задњег удаха. Била сам позвана на прву Теслину Kомеморативну Kонференцију, одржану у част и обележавање његове смрти у Њујоркер Хотелу у јануару 2013.

Написала сам књигу неколико година пре тога дана, и назвала је Теслина Фреквенција Мира. Наочиглед беше то прича о његова последња три дана живота али, на дубљем нивоу, рефлектирала је његов целоживотни труд у доношењу мира нацијама света.

Тесла је разумео, боље него ико, како то неће бити једноставнан задатак. Ратови су били масовни покрети лишени разума који су чврсто почивали на слепом дослуху и лажним уверењима нација које су их покретале. А знао је да је маси потребна компонента времена како би се умирила.

Чиста физичка законитост натопљена крвљу у част – Смрти. Ништа више. Ништа мање. Ниједан часно. Само то! Те вечери сам била управо запањена чињеницом да седим у његовој соби. Моја опчињеност је трајала и претходна три дана. Посебно ме запањила изванредност: Тесла је још увек могао привуц́и људе да следе његове путеве.

Ништа се заправо није променило изузев компоненте времена т = 1943 + 70 и због те необичности, Тесла је био једини који је заправо недостајао у тој вечерњој слици собе 3327. У вези просторне компоненте те исте формуле, ништа се битно није променило. Димензије собе су биле исте, читав хотел се тек мало изменио а врста готово опипљиве енергије лелујала је његовом собом.

Седела сам на једноме од две кревета који сада красе собу и гледала уоколо. Простор у којем је боравио Никола Тесла, један од највец́их умова модерне историје, беше клаустрофобично мален од плафона до пода и од зида до зида. Могла сам га живо замислити, онако високог, како се споро крец́е по тој маленој кутији од собе.

Промислила сам, са апсолутном сигурношц́у у сопствену процену, да се никада нец́е изградити вец́и споменик људској незахвалности од собе 3327 Њујоркер Хотела. Чула сам Теслин строги приговор: „Наталија, није ми био потребан велики простор за размишљање.“

Супротставила сам му: „Није ово више прича о Вама, господине Тесла. Kада боље размислим, није никада ни била о Вама. Соба не говори толико о Вама колико се огледа у нама, људима, незахвалним будалама. Доста сте бисера бацили пред свиње, зар не мислите? “ Никола Тесла је био одиста велики господин да ми ишта на то одговори.

Advertisements