Име Живојина Мишић златним словима је уписано у историји српског војевања и борбе за слободу, али мало је позната невероватна судбина његовог сина.

Живојин Мишић био је ожењен Лујзом, ћерком богатог Швајцарца немачког порекла који је пословао у тадашњој Србији и у браку са њом је имао шесторо деце – синове Радована, Александра и Војислава и ћерке Елеонору, Олгу и Анђелију. Српски војвода синове није штедео.

Радован и Александар су били у борбеним јединицама од 1912. до 1918. године, а та судбина би снашла и најмлађег Војислава да није био малолетан. Ипак, касније је учествовао у Другом светском рату, на страни партизана. Судбина Александра Мишић била је нарочито трагична. После слома државе у Априлском рату 1941. године Александар Мишић се, као пензионисани официр, повезао са Драгољубом Михаиловићем и са њим решио да настави борбу против окупатора.

Тако је постао командант Рибничког четничког одреда и један од главних устаничких вођа у Југославији. Немци су га заробили 6. децембра 1941. године током окупаторске офанзиве на Равну Гору. Са њим је ухваћен и његов колега, Словенац мајор Иван Фрегл.

О њиховој судбини након овога остала је забележена невероватна прича! Наиме, када су Немци чули да Александар има немачке крви јер му је мајка германског порекла понудили су да му поштеде живот.

– Пола ваше крви је немачко – наводно му је рекао немачки официр.
– Та половина је истекла на Kолубари – одговорио му је Александар Мишић осудивши тако себе на смрт.

Прича каже и да су након тога Мишић и Фрегл, као официри, добили право на последњу жељу. Александар је тражио да одреши пертлу на цокули, а Иван да лично командује одредом који ће из стрељати. Тренутак пре него што је Фрегл командовао: „Пали!“, Александар Мишић је скинуо цокулу и завитлао је ка стрељачком одреду. Тако је, макар симболично, умро борећи се и никада не предајући.

Advertisements