Када сам прошле недеље најавио да ће држава откупити Стару шећерану на Чукарици која је у стечају, реновирати девастиране зграде и претворити је у јединствен простор на коме ће бити позоришта, изложбени простори и креативна индустрија, нисам очекивао да ће изјава изазвати толико пажње. Мислио сам да је Шећерана заборављена јер је деценијама пропадала, а оно што је остало од ње уништавано је.

Прича о настанку фабрике шећера на Чукарици говори о томе како је Србија пре 120 година привлачила стране инвестиције и веома је поучна. Краљ Александар Обреновић је 17. октобра 1898. године донео Решење којим се групи немачких инвеститора издала повластица на производњу шећера у Србији. Решење, донето на основу Закона о потпомагању домаће индустрије, омогућило је немачким инвеститорима велике царинске и пореске повластице, попуст на коришћење државне железнице, право на увоз машина без царине као и могућност да бесплатно користе грађу из државних шума за подизање фабричких зграда. За изградњу фабрике, Министарство народне привреде уступило је инвеститорима у својину десет хектара државне земље на Чукарици. Истовремено Краљевина Србија увела је високе царине како би се спречио увоз шећера у земљу и поспешила производња шећерне репе у Србији. Повластице су проширене посебним Законом о повластици фабрици шећера у Београду 2. фебруара 1906. године, иако је на власти била друга династија, пошто је краљ Александар Обреновић убијен у атентату три године раније. Новом владару, краљу Петру Карађорђевићу и његовој влади није пало на памет да прекину пројекат претходника. Штавише, наставили су га и унапредили. Све ово краљеви Александар Обреновић и Петар Карађорђевић и њихове владе никада не би успели да ураде да су имали опозицију какву ми данас имамо, оличену у Драгану Ђиласу или анархистима попут иницијативе „Не давимо Београд”. Можете ли да замислите како би били оптуживани да дају „најбољу земљу странцима”, „подржавају инвеститорски урбанизам”, „да су оштетили државну касу” и „да се доносе посебни закони у скупштини због страних инвеститора”!? Шта би урадили немачки инвеститори да им је опозиција пре 120 година претила да ће раскинути уговор о инвестирању и да неће поштовати законе као што то данас ради Ђилас? Замислите јадне владаре, Александра Обреновића и Петра Карађорђевића, да су доживели све оно што данас ми преживљавамо када су питању пројекти „Београд на води”или ПКБ.

После велике победе Србије у Првом светском рату немачки власници фабрике постали су непријатељи. Фабрика, тешко оштећена током Првог светског рата, на основу Уредбе о имовини непријатељских поданика, као и прописа Версајског уговора, постала је део ратне одштете. До 1925. године Шећерана је била под управом Министарства правде,а потом до 1941. године овом сада државном фабриком руководило је Министарство финансија када се много улагало у њену опрему. Као и у Првом, фабрика је тешко оштећена током Другог светског рата. После ослобођења од нациста од 1945. године ова фабрика постаје државна па друштвена, а добија име по Димитрију Туцовићу који је организовао штрајк у фабрици 1907. године. Од 1983. године скоро сви производни погони се селе у Падинску Скелу тако да фабрика остаје споменик. Данас је у стечају.

Шећерана је проглашена спомеником културе 1984. године као један од ретких очуваних „фабричких комплекса с краја 19. века у Београду који сведочи о индустријском развитку земље”. Налази се у северном делу просторне културно – историјске целине Топчидер која је проглашена за културно добро од изузетног значаја 1987. године. Чињеница да је Шећерана постала културно добро спасила ју је од судбине сличних фабрика које су купљене, срушене, а потом претворене у локације за изградњу станова. Захваљујући Заводу за заштиту споменика културе града Београда и поред притисака који су на њих вршени никада није скинута заштита са Шећеране. Тако је спасена. Посебан допринос очувању Шећеране и њеном претварању у културни центар Београда дао је Љубиша Ристић са својим театром КПГТ. Од 1996. године са невероватном упорношћу Ристић окупља уметнике, ствара представе и оживљава овај простор. Пре него што су у свету напуштени индустријски простори почели да се претварају у уметничке центре то је у Шећерани радио Љубиша Ристић. Зато му наше друштво дугује велику захвалност, јер је због њега ова стара фабрика прихваћена као место за уметност.

Последњих деценија у свету постоји тренд рехабилитације напуштених и девастираних индустријских објеката и њихово претварање у просторе за уметност и креативне индустрије. Један од првих таквих простора је Ђирардели трг у Сан Франциску на коме је бивша фабрика чоколаде постала туристичка атракција и споменик културе. „Тејт Модерн”, национална галерија модерне уметности у Лондону, налази се на самој обали Темзе у здању некадашње електране која је затворена 1981. У Торонту је рехабилитована некадашња дестилијерија вискија и направљен центар за уметнике и туристе. Арт зона 789 у Пекингу, највећа на свету, настала је обновом напуштених војних фабрика оружја.

На исти начин уредићемо и ми Шећерану. Овај простор ће постати место на коме ће се играти позоришне представе, одржавати концерти и књижевне вечери, постављати изложбе, али и окупљати млади и талентовани људи из Србије и региона који ће стварати баш ту. Није то само хватање корака са светом, то је и наша обавеза да сачувамо споменик културе и удахнемо му нови живот.

Горан Весић

Advertisements