Из Црне Горе годинама стижу лоше вијести о припреми и доношењу закона о слободи вјероисповести.

Као гром из ведра неба, без консултација с представницима цркава и вјерских заједница, без учешћа правних стручњака, уз кршење прописане процедуре и на почетку колективних годишњих одмора, крајем јула 2015. године је обзнањен нацрт закона.

Никоме није била јасна амбиција државних власти Црне Горе да законом нормирају – слободу. И то само једну! Слободу вјероисповести! Нема, наравно, закона о другим слободама – изражавања, удруживања, окупљања, стваралаштва и томе слично.

Има, наравно, закона који уређују начин остваривања одређених права. Али, ово је био први пут да се законом уређује слобода и да се суштински посматрано, она не ограничава само у мјери која превазилази дозвољена ограничења у демократском друштву него у мјери да се предложени текст слободно могао насловити и као закон о ограничавању слободе вјероисповести. Видели смо класичан примјер покушаја државног интервенционизма у слободу вјероисповести.

Због своје апсурдности, у први план је стављена одредба којом је планирано да се све цркве, манастири, џамије, катедрале, самостани и остале непокретности цркава и верских заједница, саграђених до 1918. године, одузму од њихових вишевјековних власника и укњиже у својину секуларне државе Црне Горе.

То је само једна у мноштву катастрофалних одредби. Не треба заборавити да би, на примјер, универзално људско право на слободу вјероисповести као једно од природних права које сваки човек стиче рођењем било признато само некима, а не свакоме. На унутрашњу аутономију цркава и вјерских заједница се задирало толико да би неупућени читалац тог псеудоправног текста мога да стекне утисак да се ради о организованим криминалним групама, а не о црквама и вјерским заједницама. Није, наравно изостављена ни противуставна, комунистичка верзија чувеног Бизмарковог тзв. канце-параграфа о забрани политичког деловања свакоме ко хоће да вјерује у Бога и да припада Цркви или вјерској заједници. Извршен је покушај суспендовања и дерогирања многих права која су гарантована Уставом Црне Горе.

Од почетка нијесам имао дилему и јавно сам саопштавао да такав Нацрт закона не може да добије зелено свијетло од домаћих и међународних експерата, али ни од надлежних тијела Савјета Европе. Нацрт закона је био радикално супростављен Европској конвенцији о људским правима, другим међународним актима и смјерницама Савјета Европе о ревизији законодавства о црквама и вјерским заједницама. Радикално је био супростављен и правном поретку Црне Горе, али и њеној историјској прошлости и цивилизацијским достигнућима.

Од свега наведеног, у Црној Гори је најинтересантнија тема одузимања имовине цркава и вјерских заједница која је стечена „из јавних прихода, или је била у државној својини, или на основу заједничког улагања грађана до 1. децембра 1918. године“. Покренуте су и петиције. Једном је тражено да се пониште одлуке Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, како се тачно звала, или Подгоричке скупштине, како је неки називају сто година касније. Другом, да се под хитно, у име некаквог „аманета“ само православни храмови и манастири укњиже као државна својина.

Што ће, питам се, једној секуларној држави, и то држави која се дичи својом секуларношћу над секуларностима, православни храмови, манастири, мошти светитеља и друга црквена имовина? Шта би неко световно министарство радило са џамијама, вакуфима, самостанима, жупним уредима? Да ли би се и богомоље нашле на тендерима? Није био занемарљив број „објашњења“ од којих би се застидео сваки озбиљнији студент прве године Правног факултета.

На почетку 21. вијека смо се нашли у небивалој ситуацији: умјесто да у Црној Гори припремамо и доносимо законе о реституцији одузете имовине цркава и вјерских заједница, о повратку вјеронауке у јавне школе, о увођењу вјерске службе у војску и полицију, некоме је пало на памет да од Митрополије одузима Острог, Морачу и Цетињски манастир; од Которске бискупије Катедралу Светога Трипуна и Госпу од Шкрпјела, а од Исламске заједнице Хусеин-пашину џамију у Пљевљима и све што је старије од једног вијека. И то на основу закона о слободи вјероисповести! Срећом, тај покушај је пропао.

Неопходно је да Црна Гора треба да замијени важећи социјалистички Закон о правном положају вјерских заједница из 1977. године и донесе нови закон о правном положају цркава и вјерских заједница. Али, тај закон не може и не смије да буде закон против Српске православне цркве, како га неки најављују, а други прижељкују. Такав закон не смије да буде ни против других цркава и вјерских заједница, али ни грађана Црне Горе који су, по својој слободној вољи вјерници.

Велибор Џомић

Advertisements