Великан српског глумишта, Мија Алексић, рођен је 1923. године у Горњој Црнући. Био је један од најистакнутијих наших позоришних, филмских и телевизијских глумаца, а највећу популарност стекао је током педесетих и шездесетих година прошлог века. Многима није познато да је пре своје глумачке каријере био учесник једног од најдраматичнијих догађаја у српској историји.

За Крагујевац који је тада има тек нешто више од 20.000 становника овај злочин завио је у црно скоро сваку породицу у граду, а један од оних који су преживели и то само пуком срећом био је и Мија Алексић.

Мија је основну школу завршио у Враћевшници, али како је ова установа имала само четири разреда, а Мијин отац сматрао да је за његову децу школовање јако битно, породица Алексић се 1934. године преселила у Крагујевац.

Тако је, седам година касније, међу стотинама ђака сакупљеним у Шумарицама за стрељање 1941. године био и, тада осамнаестогодишњи, Мија Алексић.

– Тог 20. октобра 1941. године, пошао сам у школу. Пошто су Немци заузели зграду наше Гимназије и ту направили болницу, ми смо са одељењима били расути по граду. Наша два одељења 8. разреда Друге мушке Гиманзије била су смештена у близини великог парка у Крагујевцу и ту је био и део наставничког савета. Имали смо час који је држала Бранка Ранковић, наставница српско-хрватског језика, неки наш друг Влада Капама читао је реферат, али је све то било формално да се мало одржи неко расположење јер су сви очекивали кад ће Немци да улете у одељење – испричао је славни глумац годинама касније.

Њихово предосећање брзо се остварило.

– Ушао је један Немац, погледао у разред и затворио врата. Ми смо мислили да је тиме завршено, да се неће више враћати, али се њему изгледа учинило да је то био слаб ефекат и онда је ногом одвалио врата, врата су одлетела у угао, он је дрекнуо и онда нас је постројио по улици. Спроведени смо у топовске шупе.Наравно да су они у прво време говорили да ће то бити неко легитимисање, одвођење у логоре, али нико није помишљао на стрељање – причао је Мија Алексић.

Немачки окупатор стрељао је цивиле у Крагујевцу у знак одмазде. Повод су били немачки губици у борбама са партизанским и четничким јединицама, а доследно је примењивана наредба тадашњег генерала Франца Бема од 10. октобра 1941. године – 100 Срба за једног убијеног Немца и 50 Срба за рањеног.

Око пола 6-6, стрељана је прва група и то затвореника које су довели из самог затвора. Ту је било неколико Јевреја и комуниста који су били у Главњачи. Доведени су увече и у близини наших барака стрељали. Од тог првог стрељања, никакав страх или неки други осећај страха нисам ни имао. Чудно једно осећање – негде испод колена осети човек да нешто проструји и после постане као ствар. Тада сам схватио како су Немци успевали да по неколико њих спроводи колону од 100-200 људи – сећао се Мија Алексић дана када је и његов живот мога да се заврши.

У 7 ујутру 21. октобра почело је масовно стрељање. До 14 часова, Шумарицама су непрекидно одјекивали пуцњи, а онда је све утихнуло. У топовским шупама након тога остало је још око 350 људи.

Мије је има среће да буде у групи ђака која је пуштена.

Сећања великог глумца на те судбоносне дане можете да погледате овде:

Advertisements