Што се тиче Републике Српске, једино је извесно да су избори заказани за 7. октобар. Све остало, па и то да ли ће се они одржати, остаје неизвесно. Милорад Додик је у приличној предности у односу на опонента Младена Иванића, а Жељка Цвијановић у нешто мањој предности према Вукоти Говедарици у трци за председника Републике Српске, но изгледа да је резултат избора све више у другом плану. Да будем прецизнији, резултат ће бити битан ако буде мала разлика између главних актера, јер то је сјајан повод за још једну у низу обојених револуција.

ОПОЗИЦИЈА У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ
Додуше, повод би могао да буде и ако Додик и његови саборци буду убедљиви на тим изборима, јер баш је то оно што никако не би смело да се догоди у плановима западних амбасада које покушавају да утичу на изборне резултате из Сарајева. Отуда, немојте се зачудити када после избора, ако се уопште одрже, крене оркестрирана кампања како су избори покрадени, уз позиве народу на уличне немире и протесте против „лопова и диктатора“ из Лакташа.

Највећи проблем западним креаторима немира је заправо опозиција коју фаворизују. Када их човек посматра са стране не зна се да ли да им се смеје или да плаче над гомилом њихових суманутих потеза. По питању програма немају ама баш ништа, а једино што их спаја је мржња према Додику. Танко за било шта озбиљно. Како би негде пронашли свој идентитет све више трче на бањалучки Трг Крајине у загрљај оцу покојног Давида Драгичевића, не би ли на трагедији добили који поен, рачунајући да вишемесечни протести имају снагу да покрену лавину против Милета.

Све би то можда и била добра рачуница да Давидов отац није почео да доводи на протесте некадашње муслиманске ратне команданте и да јавно говори како ће позвати и вехабије на протесте. То је код Срба упалило лампицу да је тај протест одавно изгубио своју хуману димензију и да је то par excellenceполитичка ујдурма. Дабоме, ретко ко има намеру да се запита одакле новац за свакодневне протесте, ко осмишљава акције, ко плаћа одржање енергије тог протеста, иконографију, пропагандни материјал. Сложећемо се да се само од себе то никако не може одржати.

Вратимо се самим изборима, опет наглашавајући, ако се одрже. Наиме, већ имамо претње да се избори неће одржати уколико се, како отац покојног Давида Драгичевића наглашава, не пронађу убице његовог сина. Како сам каже, он ће узети правду у своје руке. Наравно, свака озбиљна власт овакав сценарио може да спречи, но питање свих питања је да ли је Драгичевић овако нешто испалио у афекту или му је неко, ко иначе подупире те протесте, рекао да то каже, обезбедивши му притом логистику за почетак безумља.

СВИЛЕН ГАЈТАН
Свакако да ће сваки родитељ веома емотивно доживети сценарио у којем власт склања са улице човека са којим се сукобљава и ком је дете страдало. Да се разумемо, на ту емоцију се и иде током читавог трајања уличних збивања у Бања Луци. У датим околностима, довољна је мала искра на том протесту пред саме изборе коју би тамошња опозиција искористила да на изборе не изађе, већ да позове присталице на улицу и да, рецимо, затраже „смену диктатора“, те да се са улица неће повући док им се захтев не испуни и да је бесмислено да на изборе излазе док „диктатор хапси оне који траже правду“.

У тој варијанти једини избори би били они на улици и власт би се тако преузимала. Свакако да би муслиманске власти у Сарајеву тако нешто једва дочекале, а западне амбасаде које би унапред све припремиле лагано би кроз хаос финиширале сценарио. Постоји и друга варијанта. Рецимо да се избори одрже. Али будући да се све време говори како су они унапред покрадени, свака Додикова победа већ сада је код једног дела јавности унапред делегитимизована, што је такође одличан повод за изазивање хаоса.

Питање свих питања је колико ће се то масовно примити код народа. За такав сценарио његови креатори би морали да током изборног дана изазивају сукобе на бирачким местима или да измисле некакво дописивање гласова, можда снимак наводне куповине гласова и сл.

Резиме свега би био да Додик мора сву пажњу да усмери и на најситније детаље који би евентуално могли да га доведу у мат позицију. Њему се сада тражи длака у јајету како би му се спремио свилен гајтан. Ход по танкој жици између већ спремних сценарија његовог рушења и кампање да добије убедљиву подршку народа вероватно је за њега највећи изазов који је икада имао. Ипак, поред тога, то је изазов и са српски народ, на који никако не би ваљало да поново наседне, као што смо ми у Србији насели Петог октобра.

Памет у главу драги Срби у Републици Српској.

Владимир Ђукановић

Advertisements