Давор Драгичевић, отац трагично преминулог Давида Драгичевића, дао је властима у Бањалуци рок до 5. октобра, до 18 сати, да случај страдања његовог сина ускладе са његовим схватањем правде, односно да „јавно открију убице његовог сина“. Ултимативним тоном је поручио: „Ако до тада не буду сви приведени, група ‘Правда за Давида’ узима правду у своје руке“. Како Давор мисли да узме правду у своје руке није баш најјасније, али вриштећу симболику његовог захтева, који неком врстом наднаравне алхемије опет међу Србе враћа симбиозу 5. октобра и стегнуте песнице, није могуће игнорисати.

Познато је да политички Запад има обичај да са противницима разговара језиком криптичних симбола и порука (сетимо се да је Слободан Милошевић изручен баш на Видовдан 2001. године, тачно 12 година након чувеног газиместанског говора који га је катапултирао у статус неприкосновеног српског вође). За то у политичкој теорији постоји адекватан термин: геополитика понижавања. Како онда не подићи обрву над чињеницом да је покрет Правда за Давида потпуно преузео симболику и иконографију протестног покрета “Отпор”, чије активности су кулминирале Петим октобром, митским датумом који је Србију увео у период никад прекинуте транзиције и никад до краја реализоване демократије; датумом којег се данас неретко одричу и они који су га донедавно митологизовали до мере да су од њега створили једну од две потпорне штаке своје политичке идеологије (друга штака ја митологизација „Зорана“)?

Елем, не може праведнички бес Даворовог оца и групе грађана која га подржава надвладати закон и институције, јер би се онда с правом могло закључити да као народ нисмо одмакли од претполитичке заједнице; од нецивилизоване руље која акламацијом одлучује који од саплеменика ће бити линчован. Ако је неко незадовољан радом једне институције, и за такве случајеве постоје прописана правила и надлежне инстанце, чак и међународне (Стразбур). Али управо у томе је квака: срж психологије обојених протеста (било да се ради о локалним протестима против јавних извршитеља или о масовним демонстрацијама за смену политичког лидера) је у томе да пре смене било ког органа власти прво мора бити смењена свест о неопходности владавине закона и на њено место постављена логика владавине колективних емоција. Цела конструкција је у принципу врло једноставна: Жао вам је човека који је изгубио сина у неразјашњеном случају? Имате пуно право да саботирате изборе, блокирате полицијске станице и захтевате смену владе.

Али авај, управо то је разлог што су још стари Римљани утврдили да правни систем не сме бити разнет у комаде сваки пут кад закаже један шраф у механизму. Односно да субјективни осећај за правду, па макар био и већински, никада не сме заменити рад институција и хладну прецизност слова закона. Или хајдемо још једном конкретно; недоказана претпоставка о кривичном делу одређених људи у Полицијској управи Бањалука и њихових политичких патрона не може бити основ да се цела Република Српска као кокошка без главе залети у понор политичког авантуризма. Јер историја сличних случајева показује да се на плими добрих намера и колективног грађанског ентузијазма често шверцују и одређени елементи са нешто другачијим плановима. Знате оно „револуција једе своју децу”?

А ако говоримо о томе да ли западни (глобалистички) центри моћи имају мотив да се мешају у изборе у Републици Српској, како тврде власти у Београду и Бањалуци, увек морамо имати на уму једну ствар: за разлику од Вучића (којег је једнако природно видети са Орбаном и Макроном, Ердоганом и Меркеловом или Путином и Бајденом), Додик је затворио свој круг политичке метаморфозе; за њега више нема назад. Толико помпезно је спалио своје мостове са западним глобалистичким елитама да је дим било немогуће не приметити у свим важнијим светским престоницама. То би се можда – под императивом хладнокрвне политичке рачунице – могло опростити лидеру велике и важне земље, попут Ердогана, али не и лидеру најзападнијег државно-политичког субјекта православне цивилизације (Хантингтон).

Уосталом, зашто би Додик уопште хтео да иде назад у тренутку кад све указује на то да је кроз олују геополитичког униполаризма успешно препливао до обале новог света? (Не оног Колумбовог Новог света, премда му ни тамо не иде лоше, будући да је његов лобиста недавно добио званичну функцију у Белој кући.) И заиста, ако се прекодрински Срби одрекну Додика у тренутку кад додици – у дијалектици старих елита крштени у „популисте“ – све чешће преузимају власт од САД до Европе, биће то још једна несхватљива жртва принета на олтар историјске незрелости и политичке дезоријентације српског народа.

Неки ће рећи да сваки народ има право на своју заблуду ако њен корен расте из наде у боље сутра. Тачно, али је тачно и да би политички авантуризам, манифестован кроз одбацивање институција и приклањање уличној анархији, представљао коцкање са судбином целе Републике Српске, једине и највредније српске ратне победе у свим сукобима 90-их година.

Наравно да опредељивање за монотону политичку стабилност и често недостижну институционалну правду није нешто што ће човеку са празним новчаником убризгати инјекцију преко потребне наде у боље сутра, тог магичног састојка са којим свако трпљење лакше пада. Али то је пут којим одавно корача цео цивилизовани свет, једнако источни и западни. Ако се Срби са западне стране Дрине определе да иду тим путем, неће им наједном након избора 7. октобра потећи мед и млеко; Република Српска се неће претворити у бескорупциону зону, оазу демократије, правде и поштења. Нити ће политички аривизам изнебуха бити замењен принципом позитивне, меритократске селекције.

Али ће и даље имати право да без страха живе у својој породичној кући, да јавно обележавају своје празнике, певају своје песме и славе своје славе. Да живе безбедно, под својим симболима и под заштитом своје полиције, а уз мудру политику једног дана можда и војске. Да бирају своју власт на изборима које нико не може да спречи, одузме или укине.

Ако је то некоме мало, нека поразговара са сународницима из Приштине и Книна, можда ће му они променити мишљење. Али нека их не зове на стари кућни број телефона.

Александар Вујовић

Advertisements