Чланак једног америчког новинара објављен у чикашком листу:

“Земља Србија је феномен, то је земља која се граничи сама са собом.
Где живе најлепше жене, а наталитет опада.
Где незапослени највише раде, где на најплоднијој земљи, живе људи који гладују.

Где возови касне по реду вожње.
Где сви играју фудбал, а побеђују у ватерполу, кошарци и тенису.
Где сви журе на посао, а нико не стиже на време.

Где осмочасовно радно време траје дванаест сати.
Где је здравство бесплатно, а лечење скупо.
Где су новинари слободни да напишу, шта год им се нареди.

Где је светска криза добила држављанство.
Где су јавне набавке тајне, а државне тајне јавне.
Где се ратови никада не завршавају.

Где се историја понавља сваки дан.
Где су најбогатији они који никада нису радили.
Где је страна валута, узета за домаћу.

Где људи славе славу, а псују Бога.
Где паметне због неразумевања, проглашавају лудацима, а лудаке способнима.
Где неписмени пишу историју.

Где су закони незаконити, а анархија нормално стање.
Где власт презире грађане, као нежељене сведоке.
Где се живи од будућности, јер на садашњост немају право.

Где се свако свакоме смешка, а нико никоме не жели добро.
Где судски поступци трају дуже од живота.
Где су поплаве начин наводњавања земљишта.

Где сматрају да ће земља више напредовати, ако што више назадују.
Где ниси нормалан, ако не полудиш.
Где живиш само да би умро, где је време бесконачно, а власт бесмртна.”

Advertisements