Какав нам је однос према јунацима и историји можда и најбоље дочарава, сада већ свакодневна флоскула скоро свих Београђана: „Налазимо се код коња!“.

Мало је познато да споменик кнеза Михаила датира још од давне 1882. године и уметничко је дело фирентинског вајара Енрика Пација. Тада је на Св.Николу, кнежеву славу постављен на данашњи Трг Републике с намером да годинама улепшава нашу престоницу. Није случајно одлучено да та част припадне баш кнез Михаилу. Наиме, последњи турски војни заповедник на овој калдрми, предао је Михаилу Обреновићу кључеве српских градова, што представља један од највећих успеха кнежеве дипломатије. Он је потом на коњу као ослободилац ушао у Београдску тврђаву, његова стрељачка чета сменила је турске страже, а то су грађани пропратили до тада невиђеном бакљадом. Славило се тада не само у главном граду већ и у Шапцу, Смедереву, Кладову, Ужицу и Соко-граду.

Данас, после век и по од овог историјског дана и нешто мање од постављања споменика у његову част, „нама“ ни тај толики споменик у самом центру града не успева да буде подсетник и препрека за заборав. Успели смо да убедимо себе да на њему видимо коња, а не ослободиоца. Када би нас неки странац питао ко се на том коњу налази, ко зна да ли би и знали да му одговоримо да се срећом и сама улица где је постављен не зове Кнез Михаилова…