После пробоја Солунског фронта, Италијани су правили велике компликације око Црне Горе. Да би се избегло трвење са њима, француска влада је препоручила да се одустане од слања српских одреда у Црну Гору преко Албаније, односно да се упуте обилазним путем. Српске трупе су ипак, марширајући преко Метохије, стигле у Црну Гору пре Италијана. Захваљујући црногорским устаницима, који су практично сами ослободили своју земљу од Аустријанаца, наневши велике губитке њиховим трупама које су се повлачиле из Албаније, 2. југословенски пук („Јадранске трупе“) већ 30. октобра је избио под Скадар, разбио аустроугарску 47. дивизију, заробио више од 4.000 војника, и на крају посео Скадар.

Француска влада се постарала да спречи одлазак краља Николе из Француске у Италију, а генералу Д“Епереу је наредила да не пушта Италијане у Црну Гору, чиме је олакшала њено уједињење са Србијом. Да би се могла супротставити евентуалном насилном уласку италијанских трупа у Црну Гору, српска Врховна команда је на Косову задржала целу Југословенску дивизију. Суочени са одлучном подршком Француске Србији, присуством српских трупа у Црној Гори и решеношћу црногорског народа да се уједини са Србијом, Италијани су одустали од својих намера, задовољивши се симболичним присуством својих малих одреда у мешовитим савезничким гарнизонима у Скадру и Улцињу.

Аустроугарска се налазила у потпуном распадању. У њој је још од краја 1917. године, под утицајем велике Октобарске револуције, почело револуционарно врење, које се манифестовало и у побунама морнара у Боки Которској и Пули, и у отказивању послушности и масовном бежању из војске припадника словенских народности. Криза је достигла свој врхунац после слома фронта на Балкану. Анализирајући одјек тих догађаја, лондонска штампа је описивала напредовање Срба према Дунаву као посмртно звоно за Аустроугарску империју. Последњи Хабзбурговац, цар Карло, покушавао је да, прокламацијом о тријалистичком преуређењу Монархије, спречи одвајање југословенских покрајина у којима је јачао покрет за стварање заједничке државе са Србијом.

Хабзбуршка монархија најпре почиње да пуца на главном шаву: мађарска буржоазија, заплашена од српских армија које су брзо надирале према Дунаву, тражи од врховне команде да све мађарске трупе врати у земљу да би браниле јужне границе краљевине. Генерал Арц издао је одговарајућу наредбу војсци за издвајање мађарских пукова са италијанског фронта ради употребе на дунавском фронту.

Брз продор српске 1. армије према Дунаву није оставио времена да се њихов план оствари. То је само изазвало растројство и у оним аустроугарским армијама које су још чврсто држале фронт на Пијави. Увидевши да немају времена за реализацију тога плана, Мађари су образовали нову владу, која је објавила прекид веза са Аустријом и наредила свим мађарским војницима, ма где се налазили, да баце оружје, надајући се да ће тиме задобити симпатије Антанте. То је само олакшало италијанским трупама да, после дугих оклевања, пређу Пијаву.

У аустроугарској војсци избијају побуне. Уследило је одвајање Чехословачке и југословенских покрајина. Беч је, свестан да је све изгубљено, послао парламентарце у Падову, где су са Италијанима, као представницима Антанте, потписали акт о капитулацији 4. новембра. Но, Италијани су ипак остали без толико жељених ловорових венаца: нападајући сувише опрезно растројену аустроугарску војску, која се већ распадала, они нису успели да се искупе за пораз код Кобарида октобра 1917.

Српска 1. армија и 2. група француских дивизија су држале линију Дунава са мањим српским одредима на аустроугарској територији. То су, уједно, биле прве савезничке трупе које су прешле на територију централних царевина.

Немачка се још држала. Њене трупе су се налазиле дубоко на француској и белгијској територији. Пошто је немачка врховна команда услове о примирју које су поставили савезници сматрала понижавајућим за немачку војску, она је одбила мир и операције су настављене свом жестином.

Савезничке армије на Западном фронту прешле су у опште наступање. Клемансо наређује генералу Д’Епереу да се усмери против Немачке и зароби Макензенову групу армија у Румунији. Српска 1. армија и 2. група француских дивизија упућене су према Пешти да пресеку одступницу Макензену, а затим да се усмере према Дрездену. Брзо наступање српске 1. армије кроз Војводину, која се 11. новембра челом приближила прузи Оршава – Темишвар на 50 километара, довело је у тешку ситуацију Макензенову групу армија у Румунији.

Немачка је најзад 11. новембра капитулирала. Надирање српских трупа према Темишвару, Суботици и Баји отрезнило је нове мађарске управљаче, те су били приморани да упуте парламентарце у Београд, где су 13. новембра потписали примирје под тешким условима које су им, у име савезника, диктирали војвода Мишић и генерал Анри. У то време је армија војводе Бојовића избила на линију Темишвар – Суботица – Баја, како би обележила северну границу земље.

Најкрвавији рат у дотадашњој историји човечанства био је завршен. Европа је, образовањем држава, отпочела своје ново национално и политичко престројавање.

Ударац задат Централним силама на балканском ратишту, које су у дуготрајној борби већ биле исцрпле своје снаге, убрзао је њихов пад, а човечанство је тиме спасено даљег проливања крви.

Завршетак рата у новембру 1918. дошао је готово неочекивано, пошто су водећи генерали у оба зараћена табора предвиђали да ће се борба наставити и наредне године. Показало се да је преокрет настао под утицајем победа савезничких армија на балканском ратишту, јер је, према речима Лојда Џорџа, слом Бугара убрзао предају Немаца и учинио непотребном још једну годину ратовања.

Говорећи о неуспеху на Западном фронту 8. августа 1918, који је назван црним петком немачке војске, Ерих Лудендорф, немачки генерал и војни теоретичар, навео је: „Нисам преживео мучније часове од догађаја који су се одиграли на бугарском фронту, почев од 15. септембра, који су запечатили судбину Четворних сила.“

Готово истоветно мишљење изнео је фелдмаршал Паул фон Хинденбург: „Ценио сам, средином августа, да још није дошао тренутак да се посумња у задовољавајући исход рата. Крајем септембра наш Западни фронт није био пробијен. Он је био уздрман, али се није срушио. Међутим, направила се велика бреша на борбеном фронту Четворних сила: Бугарска се руши.“

После тога рат је кренуо ка своме завршетку, који је, нормално, водио поразу Централних сила. Истражна комисија Рајхстага, која је испитивала узроке војног слома Немачке 1918. године, утврдила је да је рат у војном смислу био изгубљен када је слом Бугарске, за којим је дошао слом Аустроугарске за време повлачења Немаца на Западном фронту у септембру 1918, коначно изменио комплетну ситуацију немачке војске на бојном пољу.

ХИТЛЕРОВА ИСКУСТВА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Све анализе које су у Немачкој вршене између два рата потврдиле су закључке да је рат изгубљен на балканском ратишту, захваљујући српској војсци. На њима је Хитлер заснивао своју претњу у марту 1941. године, да ће против Југославије, ако покуша да му се одупре, бацити 50 па чак и 100 дивизија да би је поразио и спречио да се поново образује Солунски фронт, где је, како је рекао „, почео слом немачких снага у Првом светском рату.

Петар Опачић

Advertisements