КиМ је у Другом светском рату ослобођено заједничким дејствима јединица НОВЈ, бугарске армије и НОВ Албаније у периоду од 17. до 23. новембра 1944. Након ослобођења, велика део балиста одметнуо се у шуме.

У циљу сламања побуне, Јосип Броз Тито је одлучио да се 8. фебруара 1945. на КиМ уведе војна управа. Смањен је ранији оперативни штаб за КиМ, обласни народноослободилачки одбор је суспендован, за команданта војне управе је постављен пуковник Саво Дрљевић и смењен је Фадиљ Хоџа. До одлучујућег судара са одметничком групом Шабана Полуже дошло је 21. фебруара 1945. у селу Трстенику у Дреници, а завршен је сломом побуњеника и погибијом њиховог вође Шабана Полуже, Мехмеда Градице и Ганија Лауше.

У тромесечним сукобима ликвидирано је око 3.000 побуњеника, остали су се расули по осталим крајевима Косова, настојећи да се пребаце у Албанију и Грчку.

Након ослобађања, велики број Албанаца који су активно сарађивали са окупатором убачен је у власт. Као пример треба навести Садика Тафаршика из Ђаковице, који је за време рата био италијански шпијун и као такав осуђен за 12 година затвора. По завршетку рата га је ОНО задужио да формира Народну власт у срезу србичком, а уједно је сарађивао са бандом Шабана Полуже.

Халим Спахија, трговац из Ђаковице, за време рата је сарађивао са Италијанима и иредентистима, а помагао је и материајлно НОП. По ослобођењу је постављен за председника НОП у Призрену и повезао се са енглеском тајном службом, од које је добио директиве за оснивање Централног демократског комитетеа са седиштем у Призрену.

Банде на простору Метохије, односно Пећког и Призренског округа делиле су се на две струје. Прву струју је представљао Имер Бериша, са Нуом Прлешом и она је била повезана преко Пашук Бибе из Албаније, то јест са католичким клером из Албаније. Другу струју су сачињавали Ејуп Бињак, капетан Али Ризе из Призрена. Жук Аџаља из Ругове и други повезани са Мухаремом Барјактарем из Албаније. Имер Бериша је писао енглеском генералу Хатсону (шеф енглеске војне мисије у Албанији) „из слободних шума Дренице 22. октобра 1945“ и пожалио на „суровост партизана“.

Advertisements