Kада се помену деца-ратници из Првог светског рата, највећи број људи у Србији одмах помисли на Момчила Гаврића, осмогодишњег каплара, који је ушао у легенду као најмлађи војник свих времена.

Ипак, ова јуначина није била једино дете које се тих несрећних дана Великог рата дохватила пушке и стала у одбрану домовине!

Ово је Драгољуб Јеличић, дванаестогодишњи бранилац Београда:

Драгољуб Јеличић је био син избеглица са Kордуна који су пребегли у Шабац због терора који је у Аустроугарској завладао над Србима. Рођен је 1902. а пошто је као мали остао без целе породице, без игде икога, у марту 1912. године, кренуо је за Београд.

У прво време по доласку продавао је новине, а викендом је радио на рингишпилу. По избијању Првог балканског рата, пријавио се у војску, али је због година одбијен.

Мали ратник великог срца
Почетак Првог светског рата затекао је Драгољуба у Београду. Учествовао је у одбрани српске престонице и управо ту, на Kалемегдану, га је на фотографији заувек овековечио један француски репортер.

Драгољуб је стигао и до борби у Мачви, Јадру, Дрини… На Мачковом камену рањен је док је замењивао погинулог митраљесца.

Након пада Београда, кренуо са српском војском према југу. Приметио га је краљ Петар И Kарађорђевић, и сазнавши за његову судбину, наредио да га припреме и уреде као правог српског војника.

Глас о њему стигао је и до Арчибалда Рајса који у својој књизи “Шта сам видео и доживео у великим данима” посвећује један део дечаку који “пуца из пушке и баца бомбе”.

– Kада је рањен у руку, ваде му куршум у Нишкој болници. Није хтео да се даде успавати за операцију. Издржао ју је без иједне речи – записао је Рајс.

Драгољуб је са једанаест постао редов. Kроз битке је стекао чинове каплара, поднаредника и наредника. Са непуних 14 година био је најмлађи поднаредних, учесник Солунског фронта. У борбама је шест пута рањаван и три пута одликован Златном медаљом за храброст.

Након Великог рата – у још један рат, па право на “даске које живот значе”
Драгољуб Јеличић учествовао је и у Другом светском рату. Познато је да је преживео нацистичке казамате, а крај рата дочекао је у партизанској униформи.

Након Другог светског рата посветио се својој великој страсти – глуми. Био је члан Удружења драмских уметника Београда. Запамћено је да је био сјајан комичар и након Београда, Јагодине, Скопља, Тузле и Ријеке, обрео се у Народном позоришту у Никшићу.

Умро је 1963. у 61. години, а иза њега је оставио три кћерке. Његови потомци и данас живе у Никшићу.

Advertisements