Мирно јутро на Планеји, враћају се људи из заседа и спремају се за одмор. Али, долази Вучко и са врата нам се обраћа – списак од 25 људи за акцију, они моји се подразумевају. У „оне моје” спадају: Сале, Жељко, Кека, Бенац и ја. Креће отимање, сви би да буду на списку, а не зна се ни где, ни шта. Због ненарушавања задатка дубинског обезбеђења границе, могло је отићи само 25 бораца, док су остали морали чувати Паштрик заседама, патролама и стражом.

Вучко постројава „срећнике са списка”, ми весели, насмејани. Током утовара у камион у касрни у Призрену, а тамо… Неколико стотина људи као и ми опремљени и спремни за акцију. Долази командант Делић, рукује се са сваким, пита – Фали ли нам шта за Паштрик?

Наставља – дошли сте са једне планине, да идете на другу…

И даље не знамо где и шта. Али, има ко зна…

Креће подела цигарета и то оне најбоље, опааа. Биће густо – каже неко. Увек су нам  делили „Век” и „Дрину”, а сада широко.

Све се ово дешава 16. марта 1999.  Долазе цивилни камиони. Командује се укрцавање. Улазимо у камион који наравно нема клупе за седење, гурамо се унутра, убацујемо „Зоље” и безброј муницијских кутија за М-84, бомбе М-52Р су већ подељене, имам их 6 комада.

Крећемо.

Цираде су спуштене, нема приче, возимо се и вожња траје…

У једном тренутку стаје камион, излазимо и видимо окупљене људе који нас гледају са осмесима. Кажу село Севце на Шар Планини, основна школа на висини 1020м, снега још има. Распоређују нас у школи по учионицама, где нам организју поделу хране и вунених чарапа од стране мештана. Срдачно се захваљујемо. Командири нам преноси део предстојећег задатка – имаћемо марш око 12 км преко планине, снег је горе дубок. Има неколико речица на маршути, а ујутру треба да будемо у линији блокаде села Кабаш према врху Тромеђа на 1934м надаморске висине, тајац…

Питање – ако се неко не осећа способним за извршење задатка, сада је прилика да каже, после горе – НЕМА НАЗАД!

Смејемо се на то и одлазимо на спавање у учионици, седећи на поду наслоњени једни на друге. У 23:50 буде нас и постројавају испред школе, након чега колона креће на задат. Испред кућа су мештани, поздрављају нас, пролазимо поред кафића „Положај” на самом крају села. Омладина изашла испред, са разгласа свира „Марш на Дрину” , јежим се…

Одвајамо се са пута, снег је у висини чизама. Успон, колона по један, прави се распоред за смене, да се прави пртина. Ноћ је мркла, а како се пењемо, магла све гушћа и зној све јачи. Иако је магла, делимично видимо да ходамо ивицом провалије. Уследило је упозорење од Вучка – приђите што ближе један другом у колони и пази на оног испред себе ако се оклизне. Магла је све гушћа, како се пењемо постаје и све хладније. Долазимо до првог потока, нас седморица. Не можеш га прескочити, а није баш ни плитак, рекох – гази!

Ноге су сада мокре, али је битно само да се крећемо, јер сваки застанак значио би гору ситуацију. Како газимо снег, који је притом све дубљи (око 1 м), наилазимо изнова на исти поток. Питамо се јел се вртимо у круг због магле!?

Жељко скида поткапу и качи је на грану поред потока, да се уверимо да ли идемо у круг. Наравно да је нисмо нашли. Застанке и не тражимо, јер опет је најбоље док ходамо.

Свиће…

Видимо само небо изнад нас. Кажу врх Острвица 2092 м. Ту правимо застанак, отварамо месни нарезак. Вучко нам саопштава да идемо у спуштање према Кабашу, преко пропланака који је сада под скорављеним снегом, оштрим и залеђеним. Издаје команду да убацимо метак у цев и укочимо оружје, заузмемо борбени распоред за кретање и очекујемо могући наилазак на терористе. Креће спуштање према Суљиним ливадама (1600м) и Мравинац (1500м). Тада се колона дели на два дела гледајући у односу на  Кабаш тј. реку Коришу како би се направио обухват за линију блокаде. Тек тада главне снаге крећу из касарне у Призрену, како би се постигло изненађење и како терористи не би открили акцију.

Мој део колоне се развија у борбени строј и преко Фатисове чесме (1520м) и објекта Тепе (1271м) долази до објеката у којима су терористи боравили. То су дугачки објекти зидани  каменом и покривени лимом. Долази до размене ватре, терористи се извлаче из Гурит махале преко вертикалних стена,  према Шар планини. Сам терен је јако  непроходан и отежава потпуно затварање линије блокаде где смо били развучени колико год је могло, а да будемо у визуелном контакту. У тој акцији ликвидирано је 6 терориста и овладано простором који је служио као база терористима где су имали пољску болницу, велике резерве муниције, медицинских средстава, лекова, пољских кревета и шатора. Нажалост на крају саме акције, гине од снајпрског зрна оператор на „Праги”  Марковић Владимир. По завршеној акцији само смо наставили марш пешице преко Зенелове махале, одакле се види црква Светог Петра Коришког у доњем делу села Кабаш. Иначе, после сам сазнао да се село у средњем веку звало Свети Петар и да село има мрачну историју током Првог Светског рата. Када се Српска војска повлачила преко Космета и Албаније на Крф, да је ту заноћила једна чета, коју су Албанци примили на коначиште и исту чету заклали током ноћи.

Суседно село Скоробишта је родно место Екрема Реџе, бившег официра ЈНА и команданта тзв. ОВК – опертивне зоне Паштрик, који је плански и тактички изабрао Кабаш због своје конфигурације и неприступачности за базу коју су сматрали неосвојивом у планинским врлетима. Као доказ да је освојива јесте тај 16. на 17. март 1999. када је 549. моторизована бригада извела најтежи марш на Космету, у немогућим метео условима и без одмора. Они који су извели марш, ступили су у борбу са терористима, прешавши око 12 км  са надморске висине од 1020 м на 2092м на циљ, под борбом на  950 м. После завршене акције, такође пешице извршили марш до касарне у Призрену дужине око 11 км. Све укупно ангажовање  38 сати, од тога 4 сата спавања у седећем положају у учионици школе у селу Севце на Брезовици. И да се разумемо, сутрадан се одмах вратили на Паштрик, својим редовним задацима на дубинском обезбеђењу државне границе.