Гојко Стојчевић рано је остао без родитеља, а превалио је велики духовни пут да би 1990. године постао 44. врховни поглавар Српске православне цркве – Патријарх Павле.

Сећање на овог необичног, благог човека, који је био истовремено и интелектуалац и занатлија, остало је живо и након његове смрти. Док су многи куповали луксузне аутомобиле, он је свуда ишао пешке или јавним градским превозом. И то у ципелама које је сам правио, али и поправљао.

У свештеничким круговима дуго ће се препричавати како је патријарх Павле имао лепе ципеле – лаке, удобне и беспрекорно сјајне. „Јесте“, осмехивао се патријарх Павле када су га питали за ципеле. „Удобне су, могу у њима дуго да пешачим.“ „Где сте их купили?“ „Ех, купио!“ рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.

СВЕТАЦ ИЗ НАРОДА: Патријарх Павле, наш духовни вођа

Те ципеле су некад биле женске чизме, а патријарх их је нашао, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

Обућарском занату научио човек који је поправљао ципеле у близини Патријаршије, а неки кажу да је занат „пенџетирања ђона“ научио у манастирима. Једног дана је видео возача испред патријаршије како мења гуму и затражио да му позајми парче од гуме коју је човек намеравао да баци. Од те гуме је изрезао калуп и тако закрпио своје ципеле.

Патријарх Павле је био веома цењен због своје скромности и мудрости. Није му било испод части да шије или да поправља прозоре.