— Не остаје нам ништа друго него да се војницима нареди да не смеју да опале ниједан метак без нашег наређења. Изузев ако Бугари крену на јуриш. Зато ћемо морати и нас двојица да осматрамо. Преостале бомбе прикупићемо и даћемо их десетарима. А четворица да иду одмах и нађу муницију, где знају.

Да бих био сигурнији, прођем кроз ров и саопштим то исто и војницима.

Ватра је била замукла целом дужином нашега рова. Али Бугари су још увек пуцали. У почетку учестано, потом и они све ређе, док се најзад не ућуташе. Завладала је тајанствена тишина. Наредио сам ипак највећу опрезу. Сви војници били су у клечећем ставу и зурили кроз пушкарнице. Осматрао сам непрекидно и ја… Била је ведра ноћ и пред нама се назирало на даљини до двадесет метара. Човек би се видео и даље, према звезданом небу… Чекали смо.

Одједном грунуо је сложан плотун из бугарских ровова.
Следио сам се. Али одмах сам се прибрао и учинио:

— Пст!… Не одговарај!… Пренеси даље! — наређивао сам полако.

Мускули су били набрекли. Пушке напете.

„Уре, уре, уре!“ — проламало се из бугарских ровова. Али се отуда није нико појављивао.

Са наше стране није планула ниједна пушка.

Људи су прислонили пушке на рамена, прсти су били на орозу. Видело се само непомично камење.

„Осматрај, осматрај!“ — чуло се како шапућу десетари.

— Само кад се појаве, пуцати! Пренеси даље! — говорио сам полако.

Настало је напето ишчекивање. У мени је навирало неко зверско расположење. Хтео бих да се једном појаве, па да их сатремо. Али неспокојство ми изазива помисао на муницију. Дошло ми да се чупам за косе.

Но, хвала Богу, и они су се притајили. Ваљда и неће.
Опет груну плотун из њихових ровова, и сада алаукнуше још страшније:

„Уре, уре, уре!“

Били смо на граници стрпљења. Узео сам дах да командујем. Али неки унутрашњи напон издиже ме. Промолио сам главу изнад бедема од камења. Мртва ноћ… Живог створа нисам видео. Спустио сам се. А војници као да су се претворили у онај камен. Нико пушку да опали.

Светислав уздахну и запали цигарету.

— Сад, лежећи овако на мекој постељи, кад се свега тога сетим, чудим се самоме себи.

Он угаси палидрвце и, испуштајући дим цигарете, продужи:

— Сви смо наслућивали да нам нешто спремају…

— Пробају вам глас — вели Мишић. — Знам ја ту њихову тактику.

— Не потраја ни десет минута, док се од стране њихових ровова зачу неко шушкање, ломатање… Као да неко обори камен. Силуете људи указаше се.

— Плотун, пали! — грмнуо сам из све снаге.

Гру! — разлеже се сложан тресак из стотину пушака.

Бомбе полетеше као светле искрице и проломише се експлозије. Јаук се разлеже. Моји су се војници подигли и пуцали из стојећег става. Оне прилике се узмуваше. Многи падоше. Остали нагрнуше у страну, а затим се сломаташе у своје ровове.

„Ах, братко… леле, мајко… санитет!“ — чују се узвици рањеника, који су остали између наших и њихових ровова.
С наше стране одјекују још појединачни пуцњи, те сам наредио да се одмах обустави паљба. Десетар ме извештава да бомби више нема, а и муниције је нестало. А она четворица још се нису вратили.

— Трчи до пешака док нису отишли.

Он излете као мачка и погурен отрча.
Наскоро су се вратили са сандуцима муниције које су нашли код пешака.
Били смо мало мирнији. Кад овом приликом нису успели, више се мајци неће Бугари дићи из ровова.
А отуда се разлеже глас:

„Санитет… санитет!“

„Где је командир?“ — питао је неко иза мене.

Војници су га упућивали у правцу где је био мој заклон.

„Командант одреда!“ — рече ми десетар.

Ишао је усправан поред ровова војвода Вук. Ја се подигох да му изиђем у сусрет. Мало сам претрнуо када сам се исправио. Ипак сам се савладао и пришао команданту.

— Господине пуковниче, стање је ратно.

„Видим, видим!“ — рече више у шали. Онда сиђе у мој заклон и седе на ивицу рова. — „Шта уради ти ово, ’Цврцо’?“

Тамо ме је звао, јер сам био најмлађи командир у одреду.
Изложио сам му шта се догодило.

Он се диже и подбочи се рукама.

„Бре, па овде пред тобом лежи цео стрељачки строј. — Наново је сишао. — Слушај, добро би било да ухватимо неког живог, да бисмо знали које се трупе налазе пред нама. Неког лакше рањеног. Види одмах, па ми га пошаљи.“ — Поздрави се са мном и оде у правцу треће чете.

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1980.)

Advertisements