Данас се обележио, бројним свечаним, државним свечаностима, Дан Војске Србије. Питање свих питања, кад је војска у питању, гласи да ли је обавезан војни рок био добра или лоша ствар? Ми преносимо искуства једног бившег војника, који жали за овом тековином.

Молим вас, господо на власти, вратите обавезно служење војног рока. Јер то је добра ствар. Поштовани читаоци, поготово они који су „против враћања служења обавезног војног рока“: знам да вам се већи део овог што пишем неће свидети, и то је ОK. Тражим од вас само да прочитате пажљиво текст и рационално, без емоција, сагледате чињенице, те да кажете у чему се конкретно не слажемо.

Добро је за физичко здравље појединца (и нације): Младићи за 12 месеци живота у касарни имају редовну физичку активност, која им затеже мишиће, доводи метаболизам у ред, правилно се хране, једном речју постају здрави, здрава људска бића. Овакав живот је и улагање у будућност: Они који задрже барем део навика које су стекли у војсци (вежбање, умерена а редовна исхрана), имају, у просеку, много веће шансе да доживе срећна времена са својим унуцима, од оних других, који не иду у војску.

Добро је за ментално здравље појединца (и нације): Поред тога што физичко здравље рађа ментално здравље, у војсци се много ради, а рад ствара дисциплину. Дисциплина, опет, ствара ментално здравље. Kад човек здраво живи, кад вежба, кад се здраво храни, кад је научен да чисти иза себе, да помаже другима, да буде корисно и активно људско биће које комуницира са окружењем, простор за појаву менталних сметњи је значајно смањен.

Добро је за државу: Све оне ствари које се раде у војсци, а међу њима су и учење да се поштују застава и химна, веровали или не, имају своју сврху. Наиме, сви ми, хтели то или не, живимо у држави, и добра је ствар, веровали или не, волети и поштовати ту државу (без обзира на то ко је тренутно на власти). Јер режим није држава, а држава није режим. Држава је нешто што нас, у крајњој линији, разликује од животиња, и обезбеђује нам топле домове, топле оброке, топле људске односе и све остало што је топло у нашим животима и, насупрот мишљењу које се често може чути, поштовање према држави нема везе са блискошћу СНС-у, ДС-у, СПС-у или било којој странци која је тренутно на власти, него само с поштовањем према људима с којима делите животни простор и, ако хоћете, с поштовањем и према онима који су сопственом крвљу платили стварање државе у којој живимо.

Добро је за морал: Јесте, на цени су криминалци, курве, хохштаплери и преваранти… Моје дубоко уверење је, после 12 месеци проведених у војсци, да ово и те како има везе са девастацијом војске. Наиме, у војсци су чести заједнички радови, у војсци зависите једни од других, и у војсци се не исплати да будете ђубре. Јер, ако сви раде, онај који се извлачи биће презрен и одбачен, као страно тело. Онај ко свој део посла пребацује на друге – исто га чека. Онај ко „ували“ нешто човеку с којим дели добро и зло 12 месеци, па… Други једноставно престају да га посматрају као особу.

Он постаје предмет ругања, увреда, ако хоћете и малтретирања. Другим речима, војска је једна добра школа морала, једно предавање на тему „зашто се у животу не исплати бити ђубре“. Сад ће неко рећи: „па то није реално, зар се не исплати, погледајте само око себе ко има паре“, а ми ћемо одговорити: „исплати се можда појединцима, тренутно, али у таквом систему, где пролазе такви људи, пре или касније ће све стићи на наплату, у виду незапослености, сиромаштва, криминала и других симптома пропадања једног друштва“. Не треба једним лошим правдати постојање другог.

Добро је за нашу будућност: Да се вратимо на део из претходног пасуса који се бави оним што је „реално“. Дакле, ово се тиче људи којима је аргумент против обавезног служења војног рока „коме то још треба“ и „чему то још служи“ или „као да ће још бити рата“. На жалост свих нас, ситуација на планети је веома, веома озбиљна: има нас скоро 8 милијарди, у току је највеће изумирање живота (које смо сами изазвали) у последњих 60 милиона година, нафте је све мање, загађења све више, животног простора све мање, болести све више. Хтели ми то да признамо себи или не, наша генерација је последња која ће уживати у свим благодетима „развијеног потрошачког друштва“, и последња која ће се бавити „проблемима“ као што су „како да ми дечко не помисли да га варам, а да му не дозволим да ми гледа поруке на телефону“ или „како да од старих фармерки направим тренди гардеробу са летњу сезону“.

На жалост свих нас, а захваљујући нашој себичности и незаинтересованости за оне који ће живети после нас, стиже време борбе за живот, време у којем ће проблеми бити реални, и гласиће „како да данас једем“ и „како да ми дете доживи пубертет“. Знате и сами, кад је ситуација оваква, кад је људи много, а ресурса мало, знате добро шта наступа међу људима. Запитајте се, запитајте се добро, били пацифисти, будисти, или Марсовци, желите ли да ваше дете зна да рукује пушком, да ископа ров и да живи од онога што пронађе у шуми. Само будите искрени.

На крају, уместо закључка, питање: шта мислите, има ли везе једно с другим, да смо, док је наша војска била обавезна, поштована и јака, и наша држава била исто таква? Или је реч о некој врсти случајности?

Advertisements