Колико пута сте до сада чули коментаре људи који себе називају верницима уз објашњење “ја верујем у Бога, али не идем у цркву из тих и тих разлога” или “не треба ми црква да бих се молио/ла Богу, то могу и код куће, Бог је свуда” итд?!

На овакве и сличне дилеме одговор је дао православни теолог Драгољуб Рикић, указујући на прави значај Цркве као институције православља.

Шта ако Вам кажем да је Исус је дошао да укине религију?

Али, зашто је онда потпуно проповедао стаду правећи Петра својом стеном? Зашто их је послао, двојицу по двојицу да покажу целом свету да је истина оно што је рекао Разумем, неки људи су слепи, а неки имају визије, а можда и легалистима треба ревизија. Али то није разлог да се одбаци Црква.

Човече, то је неразумна одлука!

Није Црква та која је почињала све ратове, то су зли људи у Цркви који покушавају да остваре своје циљеве. Користећи веру као прикривање, Цркву као штит, они се боре до смрти да би добили оно што су наумили. Они не помажу непријатеље, они не воле своје ближње, а сигурно се не понашају као Господ и Спаситељ. Да, храмови су велики и украшени и то само значи да су близу наших срца.

Али, у црквеној кухињи (кућици поред храма) наћи ћете супу, хлеб и љубав и бескућнику ће то значити као руци рукавица. Црква, ваша „религија“ је пионир добротворних делатности. Ретка је она која не храни сиромашне! Чули сте за светитеље Цркве Христове? Они су живели са сиромашнима, они су их хранили, волели превише, чак и умирали за њих. Црква није задатак или посао на овом свету, нити је храмовна фасада или миришљави тамјан у вашем храму. Она није музеј или експонат светитељских тела(моштију). Црква је болница за грешнике, а не кућа за покретне лутке!

Црква је: људи и Бог, овде на земљи, волети Бога, волети Христа, волети истинску вредност у људима.То су људи који вјерују у Бога и покушавају уз напор да се повежу са Њим, да би Бог био са њима, да би се међу њима ширила љубав и поштовање. Божија љубав је океан, а Црква је брод који спасава морнара који самовољно плута. Исус воли све људе и жене и децу. И грешнике, то смо ја и ти. Али Христос се не смеје, јер не користимо разум. Јер не можемо држати ни неколико једноставних правила. Не радује се, већ плаче реке суза, јер смо тако бездушни, тако неверни!

И да, неки људи су Га кроз историју звали погрдним именима, али неки кажу и да је Јагње Божије. Месија. Спаситељ. Господ мој и Бог мој!

Има једна витална ствар да поменем: да су Исус и Црква у истом спектру.

Црква и Исус раде руку под руку. Црква је ту да нас излечи од инфекције која се зове грех.

Црква је клиника, али нам Исус исцељује везу са Богом.

Црква је човек који жуди за Богом, а Христос је Бог који га узима и поправља његову неисправну везу, премоштава његов размак.

И није била милост да Он пати на крсту. То је поклон! То је Божије присуство у нама!

Он пуну наше батерије, дајући нам снагу да се одупремо сотонином ласкању.

Али човече, не мрзи Цркву, не презири грешнике у Цркви Божијој и њено свештенство, не говори флоскулу “Не верујем у Цркву али верујем у Бога”!

Христос је рекао: љубав, и мислио је буквално! Не само да волимо наше пријатеље – то је увек лако, него и непријатеље да волимо. И то је оно што нас људе чини узнемиреним.

Христос је рекао “Оче, опрости им, јер не знају шта раде”, Он је то рекао док је умирао!

Ако му дамо наша срца, не можемо лагати више. Опрости свима који су те повредили, који су осуђивали и који су лагали, опрости онима који посрну, јер у Цркви и не постоји други начин него опростити.

“Урађено је”, Исус је рекао, али то није била религија. Урадио је оно због чега је и дошао, основао је Цркву своју. И убио смрт умирући, и онима који су у гробовима даровао живот вечни.

Ми смо тамо где смо почели, где нас је створио да будемо.

Да будемо заједно са Оцем и Сином и Светим Духом. То је Црква!

А Васкрсење је кључ!

Православни теолог Драгољуб Рикић

Advertisements