Војвода Петар Бојовић био је стратег српске војске у свим ослободилачким ратовима од 1876. до 1918. године. Међутим, иако заслужан као и остала тројица војвода из тих ратова, његово је име неправедно запостављено.

Ту неправду Нововарошани годинама покушавају да исправе. Из родне куће живот га је одвео у школе па у шест ратова. У импресивној војној биографији посебно место има Солунски фронт.

После пробоја, на челу Прве армије креће у отаџбину ослобађајући Врање, Ниш, Београд, двеста километара испред савезника. За два месеца прешли су више од 800 километара што је подвиг у светској војној историји. Одлучујућу улогу српске војске, посебно Бојовићеве Прве армије признали су тада и савезници и непријатељи.

„Када је он дошао у Београд 1. новембра, фронт на западу био је још у Француској и Белгији“, објашњава историчар др Војислав Суботић. „Бојовић је много урадио не само за Србију него и за савезнике, скратио је рат за годину дана. Када је капитулирала Бугарска, немачки цар пише бугарском краљу: ‘Шездесет шест хиљада српских војника решило рат, срамота’.

„У Мишевићима стара кућа Бојовића полусрушена, село опустело, али потомци и даље с поносом чувају сећање на војводу, иако се деценијама о њему углавном ћутало. „Знали јесмо, поносни јесмо“, каже Добрица Бојовић.

„Међутим, ратни вихор је захватио целу земљу. Он је био по ратовима, ови наши преци су били по ратовима тако да он није долазио више нити нас је посећивао.

„Из Мишевића, свог златарског завичаја, Петар Бојовић је кренуо у свет са горштачким заветом из детињства – да је свугде и свагда важно бити добар човек.

Такав је био и када се супротставио савезничкој команди како би заштитио српску војску, али и према војницима од којих је тражио да према пораженом непријатељу поступају човечно, као и да стегну срце и прођу крај својих домова које нису видели три године, све до потпуне победе.

У нововарошком крају сећање на војводу чува чесма на прилазу родном селу и споменик у центру града, док у завичајном музеју тек најављују богатију поставку о ратнику који је недуго после ружног сусрета са осионим ослободиоцима Београда у Другом светском рату, преминуо и сахрањен без икаквих почасти у граду којем је једном донео слободу.

Advertisements