Храбар, снажан, усамљен, неповерљив, предатор, тих, опасан, муњевит, опрезан, породичан, друштвен, одан, освајач, нападач, доследан, слободан, дивљи, и леп…то је вук.

Веселин Чајкановић, највећи српски етнолог, записао је да је сваки народ везан за понеку животињу, и у извесном смислу изједначен са њом. „За Србина се, на пример, каже да је вук, и то је сасвим на свом месту, утолико што је вук митски сродник и предак српског народа, односно митски представник српског народа”.

То веровање да је вук митски представник српског народа је толико моћно утицало на свест његову да је овај појам био основа бројних српских имена и презимена још из прехришћанског времена до данашњих дана. Уз појам славе, ова основа наших имена и презимена је најбројнија. И данас је тај појам моћан у нашим именима и презименима.

Пословица „вук длаку мења а ћуд никако“ у ствари говори о прилагодљивости тешким условима и спољној околини с једне, али и о непроменљивости свог изворног – моралног карактера с друге стране.

У древној српској митологији култ вука је заузимао веома важно место, а то поштовање вука – односно онога што вук симболише – свој израз је нашло и током дугог низа векова крштене историје Срба. Између осталог, према древним схватањима нашег народа, Свети Сава је постао и заштитник вукова тако да су и „односи“ између Светога Саве и вука пријатељски.

У свом роману “Последњи Европљанин”, Драгош Калајић је о симболици вука записао:

„Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота… Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Није то могуће и зато што је много паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Код вука је етика исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (…)

У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.”

Тај „вуков“ устанак против „модерне цивилизације Запада“ која још афирмише потрошачки менталитет, обезличавање човека и породице уз стварање плашљивих и кукавних људи неспособних да се за било шта добро и часно боре и изборе, као да најупорније бране и заступају управо Срби.

Веровање у вука као животињског претка код Срба се манифестује у многим обичајима. Неки су очувани и дан данас тако да на основу њих можемо да реконструишемо основне одлике вучјег култа.

Вуку су у Србији посвећени зимски празници Мратинци. За Божић се у Србији припремала „вукова вечера“ која је као жртвена понуда имала за циљ да умилостиви вука и обезбеди заштиту стоке. Ову „вукову вечеру“ односио би један члан породице на раскршће, најчешће дете, које би оставивши храну тј. жртву вуку, и не осврнувши се одлазило кући. Када се роди дете, у селу се његово рођење објављивало тако што домаћин куће викне: „Родила вучица вука!“. Српска мајка је своме детету такође откривала његово вучје порекло певајући му следећу успаванку: „Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила“.

Иначе, вук никог не слуша нити хоће било коме да служи. Он је свим бићем посвећен заштити, одбрани, јачању и опстајању своје врсте са свим природним особинама и карактером на својој слободној територији.

Из „угла виђења вука“, део његове гране, односно потомства док је било мало је отимано, па одрођено пристало на припитомљавање; пристало на ланац и поводац, на кућицу и угоднији начин живота уз и са човеком служећи верно њему, по његовим захтевима и потребама. Променио је чак и „језик“ у смислу да не завија лаје.

Advertisements