Kијевски велики кнез Владимир, којег ће поколења прозвати Великим а Црква и на Истоку и на Западу прогласити за свеца, схватио је крајем 10. века да је време да се напусти паганштина. Из мноштва разлога. Сазвао је посланике свих великих религија, али оно што је рекао муфтијама је вероватно најзабавнија анегдота у руској историји.

Kрајем 10. века је Русија – тада са центром у Kијеву у којем је столовао велики кнез, и са великим бројем удеоних кнезова из исте скандинавске династије Рјурикович – још увек била паганска земља.

Словенски жреци су обављали своје обреде и певали химне упућене Триглаву, Сварогу, Перуну, Велесу, Мокоши и другима, животињске жртве су приношене и деловало је да је све у најбољем реду, онакво какво је одувек било, и какво ће заувек и бити.

Но, испод површине, ништа није било у реду. Чак и ако узмемо са великом дозом резерве да је обичан свет у Русији почео да губи веру у те богове, да је криза паганштине која је древне многобожачке религије Индоевропљана почистила са историјске позорнице стигла и у ту земљу, нема никакве сумње да је таква криза постојала у тамошњем владајућем слоју.

Било је неколико разлога за то. Руси су врло добро знали да се источно, западно и јужно од њих, а све више и северно, налазе монотеистички народи, додуше, различитих вера и конфесија.

Западно од њих хришћани римског обреда, јужно од њих хришћани грчког обреда, а источно од њих муслимански Бугари са Волге (од којих су се наши Бугари одвојили неколико векова раније) и јудаистички Хазари.

У том тренутку је у Kијеву столовао велики кнез Владимир И касније прозван Велики, чији је најбољи пријатељ био Улав Тригвасон, оснивач Норвешког краљевства и човек који је свој народ превео на хришћанство, које је управо примио у Цариграду од Грка.

(Једна интересантна анегдота показује Улавову духовитост и довитљивост. Наиме, након што је чуо да племство у Трондхајму пружа отпор покрштавању, Улав је изјавио да нема ништа против да се врати старој паганској религији и да остави народ на миру, у тој мери да ће чак принети као жртве боговима – поред криминалаца и робова – једанаест најважнијих племића. После тога отпор је престао.)

Владимир је имао неколико разлога због којих је почео да сумња у паганске богове. Први је прозаичан: изгубио је рат против муслиманских Бугара са Волге, и никакве жртве које је приносио нису учиниле да му његови богови помогну у бици против исламских војски.

Друго, већ се више био задовољио. Након хиљаду жена и љубавница (руски летописац свакако ту претерује), тражио је неки дубљи смисао у свом животу који је провео у задовољавању по формули “у се, на се, пода се”. Неограничене количине секса, медовине и печеног меса нису му више биле довољне.

Било како било, Владимир је одлучио да промени веру, само још није знао коју да пригрли. На први поглед су му све деловале примамљиво, али пошто тај поглед није могао бити посебно дубок без директног увида, одлучио је 986. да позове емисаре са све четири стране не би ли могао да их испита и да лично процени не само која је вера по његовој мери већ и коју би његови поданици највероватније прихватили.

Свакако да није било сврхе да он неку изабере, а да је народ одбаци, јер то не само да би подрило његов ауторитет већ би му и беспотребно одузело енергију и време, а можда чак и сам кијевски престо.

Игром случаја, први су стигли муслимански Бугари са Волге, и ако је веровати руском летописцу – одлично им је кренуло.

Након уводног излагања о Алаху, једном и апсолутном божанству ван кога не постоји ни једно друго (а то је нешто што словенском уху није било страно, јер је упркос мноштву богова постојала и вера у једног највишег – Сварога – с тим што је апсолутни монотеизам било лакше бранити јер је био вероватнији, а сама је идеја била дубља и чистија), и о Мухамеду који је био посланик тог Алаха (што је Владимиру такође звучало крајње логично), муфтије су имале пуну пажњу кијевског великог кнеза.

Kада су му још рекли да су владари бесмртни те да је дозвољена полигамија, и да ће (опет кажемо, ако је веровати руском летописцу, Бугари су баш ово казали) након смрти Мухамед свакоме дати по седамдесет веома лепих жена, да ће затим изабрати најлепшу и на њу пренети све што је лепо са осталих жена, након чега ће она постати њихова супруга, Владимир је био на ивици усхићења.

То је, уосталом, потпуно разумљиво. Није ли и Гете скоро хиљаду година касније у “Фаусту” написао онај чувени и ванвременско истинити стих: “вечно женско нас навише вуче“? А онда су муслиманске муфтије изгубиле тло под ногама, таман кад су помислили да је теолошка битка добијена.

Прво, Владимиру је била смешна забрана конзумације свињског меса. Свакако да може без тога, али свеједно није видео смисао. Друго, обрезивање му је било одвратно. Но, у реду, и преко тога може некако да се пређе, није реално очекивати да ти баш све буде по мери.

Треће, најважније, алкохол. Владимир је био запрепашћен када су му рекли да ислам забрањује конзумацију алкохола. “Руси налазе радости у пићу и ми без њега не можемо“, рекао је одсечно Владимир Бугарима с Волге и тиме је прича била завршена.

Они су отишли бесни, и премда Владимир није у потпуности завршио ту причу, премда је послао изасланике и код њих да би према све четири религије и конфесије био максимално поштен (заправо, руска “инспекција” није ишла Хазарима јер су се они након кијевских разговора с њима сами повукли из целе приче и убеђивања), било је јасно да ислам неће моћи да се прими на руском тлу.

Владимировим изасланицима се ислам у бугарској варијанти није допао, а ни за једну другу варијанту нису знали; можда им нико није објаснио ритуле, можда у свему нису видели никакву радост (слично хладноћи коју су наводно осетили и у немачким храмовима), можда их клањање у џамији није импресионирало, можда им се још нешто у џамији није свидело.

Било како било, Руси нису прешли у ислам. Многи кажу да је то спасило Европу од комплетне исламизације, јер би скупа са Османлијама били тас на ваги. “Руси налазе радости у пићу и ми без њега не можемо”. То је постала једна од најчувенијих реченица у историји Русије, ако не и најчувенија.

Преломна реченица, која истовремено на најсавршенији начин описује Русе и тада као и сада, убедљиво демонстрирајући између осталог да је потребно много више од хиљаду година да би се народ променио, и тиме показујући да миленијум није ништа. Уосталом, то је само 40 генерација.

Лајкујте, поделите или пошаљите текст Вашим пријатељима!

Advertisements