Најава прославе стогодишњице уједињења Црне Горе и Србије која ће свечано бити обиљежена и у Бару, распламсала је страсти међу режимским и прорежимским структурама.

Синхронизовано, не по први пут у сличним приликама, „ватру“ потпирују медији под контролом режима, а у стопу их прате и поједини  декларативно независни, па чак и они донедавно „опозициони“.

Кулминација стравичне антисрпске еуфорије, доминантно изражене  кроз демонстрацију мржње продуковане „потребом“ да се по сваку цијену заборави и што дубље закопа црногорска историја и њене највише вриједности, десила се јуче кроз најаву премијера да ће обновљена црква Свете Тројице са врха Румије бити уклоњена.

„Храбро“ је одиграо „голгетер“ Дугоушко на претходно договорени „центаршут“  албанских партија, које је његова „бивша“ служба стварала за једнократне (у)потребе. Да, за једнократне, колико год та „једнократност“ дуго трајала.

Наравно, није УДБА-ушко творац и суштински капо само тих политичких струкутра, већ још неких, чак фиктивно опозиционих, чији геј прваци су се такође заложили за рушење обновљеног румијског храма, детерминишући тако суштину своје несумњиво антисрпске мисије.

Злоупотребљавајући и практично подржавајући најужаснији могући терор режима над, у пракси доказаном опозицијом и њеним лидерима, прије свега кроз бесмислени, циљано режирани, и најзад срамни пројекат „државни удар“ (осмишљен, узгред, прилично аматерски чак и за црногорске прилике), антисрпска „опозиција“ привремено профитира преузимањем дијела бирача традиционално опозиционо опредијељених, међу којима је, нажалост, понајвише неупућених и заведених Срба.

Дијелом и уплашених, али и исцрпљених у вишедеценијској неравноправној борби за праведну и слободну Црну Гору.

Дакако, сав тај профит тајној служби лојални „опозиционари“ остварили су и остварују уз позамашну логистику  налогодаваца из режима. И амбасаде Ујка Сема, подразумијева се.

Све са крајњим циљем  да се уђе у власт са ДПС-ом, како је то на „вишим нивоима“ одлучивања већ договорено.

И, у тренутку када је монструозна оптужница мајора Праћке, по зло чувеног старјешине са дубровачког ратишта избушена као швајцарски сир и изложена бескрајној спрдњи, УДБА-ушкови презервативи  очајнички настоје да девалвирају апслутни успјех врлих адвоката лидера опозиције, а тиме и самих невино оптужених политичких првака Срба у Црној Гори.

„Оптужница је пропала, али морамо урадити све да српске партије политички не профитирају након фијаска који смо доживјели“ – констатација је и нови задатак УДБА-ушкове екипе „за мале голове“.

У том несојлуку, а ко би други, опет предњачи УДБА-ушкова тајна полиција. Ни мање ни више, сад би да политичке лидере Срба обрукају тако што ће их „оптужити“ за наводну сарадњу са њима самима, дакле са тако компромитованом и исмијаном тајном полицијом, генератором свих, или бар већине недаћа у црногорском друштву у потоње вријеме.

И, онда, када се и та подметачина оголи до танчина, као суштински израз немоћи и гњева због крахова које удбашки систем ниже један за другим као на траци, прелази се на безброј пута већ опробани терен подгријавања страсти кроз најаву обрачуна са Црквом. Православном, у већински православној Црној Гори, да иронија буде комплетна.

Као што добро знамо, идиотска производња братомржње и подјела једина је „индустрија“ која захваљујући удбашком систему код нас ради и изнад реалних капацитета .

У том свијетлу, и никако другачије, треба посматрати и најновије најаве обрачуна владајућих Црногораца са својом историјом и својим прецима.

Све се то ради за туђе интересе, а суштински власници заробљене државе у свему томе и лично профитирају, у материјалном смислу, што тек свједочи сву биједу таквог назадног дјеловања.

Намеће се питање да ли је и држава  на спорном, односно покраденом референдуму 2006.године створена за једнократне потребе ? Ово, нарочито ако знамо да су њени челници мијењали идеологије чешће него чарапе.

И још више ако знамо да и они знају да би им се евентуално рушење цркве на Румији обило о главу, те да су већи дио својих живота на 1918.годину били поноснији него на било шта друго.

Знају они добро да заправо треба срушити Мештровићеву срамоту и вратити Његоша и његову капелу на врх Ловћена, да би се проклетство са Црне Горе скинуло, да би брат брату поново био брат.

Одлично знају да прије или касније морају опрати образ и поништити признање непостојеће „државе“ Косово*, и вратити се самима себи, односно Истоку и Русији као вјековној заштитници Црне Горе и Црногораца.

Знају да им Бардхи није пријатељ, једнако као што им нису били пријатељи ни актери покоља у селу Велика испод Чакора. Као ни ововремени окупатори црногорске Метохије!

Знају, да без обзира на разне већ договорене дилове са Сорошевом и својом „опозицијом“, примљене наредбе и прихваћене нове срамотне улоге, морају на крају својој браћи и рођацима Србима пружити руку помирења. Руку, која се упркос свему овога пута не би требала с друге стране ни одбити.

Политички лидери Срба морају бити спремни на жртву, можда и највећу до сада – да прогутају несумњиво претешку гнедлу и ту руку, колико год буде можда неискрено пружена, овога пута прихвате.

Јер, колико год ризиковао да будем можда схваћен онако како не бих желио, сложићемо се да је Црну Гору потребно вратити тамо гдје је увијек припадала.

А, осим прихватања потенцијално пружене силно испрљане руке, страхујем да другог механизма у актуелном амбијенту, за тако нешто, нажалост нема!

Уосталом, заједно са својом рођеном браћом Црногорцима, политички лидери Срба су помирење прокламовали као свој примарни циљ онда када је направљен највећи опозициони српско-црногорски политички савез који је икада изашао на мегдан стоструко финансијски (и на друге непопуларне начине) моћнијем политичком непријатељу.

Црна Гора вапи за истинским миром и слогом међу браћом! То је елементарни предуслов за напредак и просперитет. Духовни, економски, и сваки други!

У противном, као гумицом би могао бити пребрисан народ који је створио Црну Гору!

Миленко Јовановић

Advertisements