Свако може да изгуби битку. Све што треба јесте слабија војска. Са друге стране посебан „таленат“ је потребан за губљење битке у коју се улази са предношћу.

Многи командати су кроз историју губили битке у којој су имали или бројчану и техничку надмоћ, или бољу позицију или све то заједно. Грешке које су правили биле су тако крупне да су довеле до тога да њихове војске прокоцкају практично загарантовану победу.

Ово су најгоре грешке у историји ратовања:

10. Опсада тврђаве Жао

До 260. пне. Кина је опседала тврђаву Жао у Шангдангу већ 3 године. Одлучан да преломи у своју корист, Жао Куо је повео 450.000 људи у разбијање опсаде. Кинеска армије под командом  Баи Кија била је мања и почела је да се повлачи. Жељан да уништи непријатеља, Жао Куо појурио је са војском оставивши колону са залихама иза. То је омогућило кинеској коњици да уништи све залихе супротстављене армије.

Кинески зид, Фото: Thinkstock
Кинески зид, Фото: Thinkstock

Без хране, Жао Куо је био приморан да се повуче у Шангданг, али како ни тамо није било намирница довочних да нахрани толику војску, убијен је 46 дана касније када се у узалудном покушају пробијања опсаде његова изгладнела армија предала. Баи Ки је према записима погубио 400.000 војника, а Жао Куо, зато што није водио рачууна о логистици, изгубио је и живот и армију.

9. Битка код Тразименског језера

Битка код Тразименског језера одиграла се 24. јуна 217. пне. између војске Картагине под Ханибаловом командом и војске Римске републике под командом Гаја Фламинија. То је била једна од битака Другог пунског рата и представља пример најуспешније заседе у историји ратовања.

Тразименско језеро, Фото: Wikipedia/Tom Bennett
Тразименско језеро, Фото: Wikipedia/Tom Bennett

Ханибал је поставио мали одред војске који је послужио као мамац за Фламинија, а када је римски заповедник издао наредбу да читава аримија јурне у напад, Ханибал је добио шта је хтео. Како се римска формација олабавила током јуриша, скривени део картагињанске војске напао је развучени бок Римљана и битка се претворила у масакр.

Фламиније је убијен, а од 30.000 Римљана, пола је убијено, пет хиљада је побегло, а остали су заробљени.

8. Битка код Каре

Битка код Каре 53. године пне. била је одлучна победа иранског генерала Сурене од Партског краљевства над римским војсковођом Марком Лицинијем Красом. Њихове војске су се сусреле у близини данашњих рушевина града Харана у модерној Турској.

Крас је предводио армију 45.000 легионара, 4000 коњаника и 12.000 савезничких бораца из околних племена. Када је сазнао да Парти нападају Јерменију, Крас је кренуо директно кроз пустињу у нади да ће заузети градове Месопотамије.

Крас је повео људе на исцрпљујућ марш и када је резервна партска војска изашла пред Римљане, он је наредио да се одмах крене у напад.

Римски легионари, Фото: AP
Римски легионари, Фото: AP

Преморену римску коњицу, која је бројчано била чак четири пута већа од партске, врло брзо је потпуно уништила одморна иранска коњица. Истовремено су партски стрелци на коњима окружили римске легије и засипали их стрелама. Красов план био је да заштити своје легионаре од стрела све док парти буквално не остану без „муниције.

После неколико сати, легионари су почели да падају од врућине, жеђи, исцрпљености и непрекидних партских напада.

Крас је покушао да се упусти у преговоре са Партима али је и он убијен. Неки извори тврде како су Парти пошто је Крас тада био вероватно најбогатији човек на свету, у његово грло излили растопљено злато. То је била његова казна за похлепу која је узроковала један од највећих римских пораза икад.

7. Битка код Јармука

Године 636. армија од 40.000 арапских муслимана под вођством Калида ибн ал Валида харала је јужним провинцијама Византијског царства. Византинци су послали 100.000 љиуди под командантом Ваханом да прекине инвазију.

Поприште битке код Јармука, Фото: Wikipedia
Поприште битке код Јармука, Фото: Wikipedia

Петнаестог августа, Вахан је затекао арапе код Јармука где и требало да их нападне. Истовремено, његов подређени, Тритириус, покушавао је да преузме команду. Како је владало такво неповерење, ни један ни други низу покретали напад из страха од издаје.

Након пет дана спорадичних окршаја, Арапи су напали византијску војску, која је и даље била у растројству са командом због чега су скоро сви убијени, продати у робље или преобраћени у ислам.

6. Битка код Хатина

Дванаести век, обележили су сукоби крсташа и великог муслиманског владара Саладина. Године 1187. Саладин је од опсадом држао крсташки замак Тиберијас. Велика крсташка војска, коју је окупио Ги, хришћански краљ Јерусалима у међувремену се окупила на северу Израела.

Битка код Хатина, Фото: Wikipedia
Битка код Хатина, Фото: Wikipedia

Племићи су желели да се улогоре у тврђави из које би могли да нападну Саладинове залихе, али је Ги сматрао да је то недостојан начин вођења рата збох чега је одмах кренуо на Саладаина.

На маршу кроз пустињу, крсташка армија била је констатно нападана од стране Саладинове лаке коњце која им је блокирала приступ пијаћој води. Када су крсташи довољно ослабљени, Саладин је напао и уништио читаву њихову армију.

5. Колубарска битка

Колубарска битка битка била је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустроугарског царства у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 км. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.

Српски војници у Првом светском рату, Фото: Wikipedia
Српски војници у Првом светском рату, Фото: Wikipedia

Поразом у операцијама око Дрине (Битка на Мачковом Камену), српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала.

У том тренутку на место команданта је постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је В аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске.

Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, па су биле приморане на повлачење. Само током борби 03. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника и 4 топа са 1 000 граната.

На крају, бројчано слабија војска Краљевине Србије изгубила је 22.000 људи, уз око 91.000 рањених. Губици Аустроугарске монархије били су битно већи са 27.216 погинулих, 118.911 рањених, 1.800 заробљених, 73.988 несталих и 44.117 болесних.

Колубарска битка, Фото: Wikipedia
Колубарска битка, Фото: Wikipedia

Зато што су потценили снагу српске војске и вештину наше команде, Аустроугари су изгубили битку у коју су ушли великом предношћу – више људи и бољим наоружањем.

4. Повлачење из Москве

Када је 1812. године Наполеон повео француску војску на Русију, „Велика армија“ је бројала 680.000 људи. Три месеца, Руси су се тактички повлачили, уводећи Наполеона све дубље у земљу. Руси су примењивали тактику спаљене земље, односно уништавања територије пре него што падне Наполеону у руке.

Наполеонова инвазија на Русију, Фото: Wikipedia/Blaue Max
Наполеонова инвазија на Русију, Фото: Wikipedia/Blaue Max

Када је стигла у Москву, „Велику армију“ дочекао је град у пламену. Без залиха, Наполеон је морао да се повуче, а на дугачком путу испред њега није било ни склоништа ни хране. Уз то, сурова зима затекла је француску армију неспремну, и хладноћа је узела свој данак.

У тренутку када је Наполеон напустио Русију, 380 хиљада његових војника било је мртво, 100.000 заробљено и више од 50.000 обогаљено. Због превеликих амбиција и лошег планирања евентуалног повлачења, Наполеон је изгубио једну од највећих армија икада окупљених.

3. Јуриш лаке коњице

Године 1854. армија Британаца, Француза и Турака, опседала је руски град Севастопољ на Криму. Руска војска напала је 25. октобра напала је базу у Балаклави. Турски војници су се повукли са положаја, након чега си Руси заузели артиљеријски положај и топове.

Британски командант Лорд Раглан наредио је Лорду Кардигану да поведе лаку коњицу на Русе како не би изгубио топове. Са позиције на којој се налазио, Кардиган није видео где су Руси поставили артиљерију због чега је његов јуриш покосила топовска паљба.

Због нејасних и закаснелих наређења, Лорд Раглан изгубио је читаву лаку коњицу.

2. Битка код Акција

Битка код Акција била је поморска битка између Марка Антонија и Октавијана Августа Цезара којом су окончани римски грађански ратови и означен крај Римске републике и почетак Римског Царства.

Октавијан Август Цезар, Фото: Wikipedia
Октавијан Август Цезар, Фото: Wikipedia

Антонијева војска, бројила је 100.000 пешака и 12 хиљада коњаника,а флота с око 170 великих и око 200 малих ратних бродова била је у Амбрацијском заливу. Октавијан је са својом флотом од око 260 бродова под заповедништвом Марка Випсанија Агрипе блокирао Антонијеву флоту.

Октавијанова војска, с неких 80.000 пешака и 12 хиљада коњаника, била је северно од мореуза код којег је била улогорена Антонијева војска, недалеко од самог залива. Грци, подстакнути Октавијаном, пресекли су Антонијеве копнене путеве залиха.

Антонијева војска је у том тренутку имала и даље велику бројчану надмоћ и била је много искуснија у борби на копну од Октавијанове војске. Уз то, Антоније је био далеко успешнији командант од Агрипе.

Под утицајем Клеопатре, Антоније је покушао да се ослободи морском битком. Тако је испловио са својим бродовима, који су имали катапулте али су били мање покретљиви у односу на Октавијанове, и кренуо у напад.

Борба се водила с подједнаким успехом на обе стране, али тада је Клеопатра необјашњиво одлучила да побегне са својих 60 бродова. Антоније је дотукао морал своје војске тиме што је напустио флоту и кренуо за њом. Љубавници су побегли према Египту, а напуштена Антонијева флота се пувукла назад у Амбрацијски залив и где се убрзо предала.

Битка код Акција, Фото: Wikipedia
Битка код Акција, Фото: Wikipedia

Одлучујући на основу емоција, а не на основу борбеног искуства, Антоније је изгубио власт над источним делом Римског царства и живот.

1. Стаљинград

Лета 1942- године војска нацистичке Немачке заједно са трупама њихових савезника покренула је офанзиву на јужном делу источног фронта. Са циљем заузимања нафтних поља на Кавказу и рудама богатих области око река Дон и Волга, Хитлер је покренуо напад на Стаљинград који је требало да буде заузет како би се осигурало лево крило офанзиве.

Немачка војска у Стаљинграду, Фото: Wikipedia
Немачка војска у Стаљинграду, Фото: Wikipedia

Напад је почео добро за нацисте, када је Хитлер послао 4. панцер дивизију у околне области. То је успорило напредовање, и дозволило Совјетима да се консолидују. Јак отпор примарао је Хитлера да шаље велика појачања, међутим успешна руска контраофанзива опколила је 6. армију коју је дотукла и зима. Нацистичка војска морала је да се преда.

Због тога што се концентрисао на секундарни циљ и што је слао појачања када је неуспех био очигледан, Хитлер је изгубио прилику да заузме Москву, изгубио је велики део своје војске и на крају, изгубио је и сам рат који је после пораза код Стаљинграда практично био решен. Више од 330.000 Немаца изгубило је живот.

Advertisements