Колегијум, пре десетак дана. Стандардна јутарња нервоза, половина колега ненавиклих на рано устајање (тај сам) крмељиво, напипава кафу, а понеки од њих траже и ракијицу да се воздигну (опет сам тај). Прелиставамо теме, гледамо кога на нишану држи вазда јединствен и саборан либерални шљам и без трунке дилеме закључујемо: ваља бранити Ивону.

Десет дана касније, текста још увек нема, премда ни напади још увек не јењавају, или макар не престају у целости. Ови новопечени, курсаџијски, надобудни новинари, сетили би се лекција којекаквих европских или комунистичких мрсомуда и закључили да је сада та прича већ пасе, да је вест застарела и да је прилика пропуштена.

И били би, по обичају, баш као и њихови ментори, у криву. Јер, Ивона Јевтић је вест која не застарева. Пре свега, јер је наша. Да разјаснимо дилему, када је својатамо, онда морамо рећи српска, домаћа, па и београдска – а, све три прилике, нарочито оне прве две, ретке су у данашњој политици. И сувише ретке. Јер се не стиди да пише ћирилицом, у ери „ивента“, „хепенинга“ и сличног. Јер је високообразована, у добу полуинтелектуалаца. Јер је породична, у декади ријалитија и скарадности. Јер није склона скандалима – осим ако је скандал бринути о култури, свом граду, својој држави и својој традицији.

Зато је, дакако и нападају сви ти безимени „неустрашиви“ јуришници, спремни да се сакрију иза алијаса, у јуначком чину насртаја на једну жену и уз немушто објашњење да она која је водила све градске институције, не може сада да води само једну. Да има само коју ману више или врлину мање, да је само мало мање наша, одговарала би им или као њихова марионета (а, таквих је било и има безброј) или као савршена мета – али, на њихову велику жалост, није ни једно, ни друго. Неће ни бити.

Да, стручан, посвећен и честит кадар, као што је Ивона Јевтић, јесте вест која не застарева. Као што не застарева ни људска глупост, злоба и сујета.

У судару ова два света, зна се за кога је обавеза навијати. Не само са трибина, док се грицкају семенке, него и активно. Јер је ово судар онога у шта верујемо и за шта се боримо, наше Ивоне и онога против чега се боримо и што смо једном већ победили – њихове мржње.

Неће, боме, овај пут, имати прођу. Не смеју. Не могу.

Микан Кртић

Advertisements