Оно што је ових дана окупирало домаћу, али и европску пажњу је гест нашег фудбалера Немање Матића да одбије ношење цвета мака на свом дресу и тако са другим саиграчима учествује у обележавању сећања на настрадале британске војнике. Његов гест је апсолутно оправдан и разумљив за сваког искреног човека, а не само Србина, а то се лако може схватити и кроз његове речи: „За мене је то само подсетник на напад који сам осетио лично као млади, преплашени 12-годишњак, који је живео у Врелу, док је моја земља уништена бомбардовањем Србије 1999.“ Када се на ово дода још и дело од пре пар недеља када је Немања анонимно уплатио остатак новца и средио све друге потребне ствари за лечење малог Душана, онда са сигурношћу можемо рећи да је Немања један од најбољих узора нашој деци данас. Пре свега као добар човек и велики Србин који воли свој народ, али и поштује друге па тек онда и као врхунски спортиста.

Искуство нам је показало да велики људи овде не би били толико велики, да не постоје они који би желели да их прикажу малим. Тако је и сада био случај па се Матићу замера то што је носио цвет мака ранијих година. Да би објаснили разлику, таман ћемо се осврнути и на значење ових цветова али и на још неке доста битне ствари. Дакле, код Британаца цвет мака симболизује крв њихових војника који су гинули Првом светском рату јер је растао по многим бојиштима западног фронта. Ту не би било ништа спорно да од скоро није уведена и „Недеља сећања“. У питању је недељни дан најближи 11. новембру, када се ношењем готово истоветног симбола обележава сећање на СВЕ војнике некадашње империје, сада Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске. У маршу који се тим поводом обележава, учествују и војни ветерани који су учествовали и у Другом светском рату, рату у Кореји, на Фоклендским Острвима, али и као припадници НАТО снага у Персијском заливу, Косову и Метохији, Босни и Херцеговини, Северној Ирској, Ираку, Авганистану… Тако да Матић није једини који је ове године одбио да носи помен жртвама на дресу већ су то урадили и још неки играчи Премијер лиге, попут Џејмс Меклина. Он је то објаснио речима:

„Да је у питању симбол који има везе са свим жртвама војних сукоба, носио бих га. Овако, не могу и нећу. Молим вас за разумевање“.

НАТАЛИЈИНА РЕМОНДА – СРПСКО СЕЋАЊЕ

У Србији се у знак сећања на жртве Великог рата, 11. новембра носи симболичан приказ биљке „Наталијина рамонда“. У питању је биљка која расте како у Србији, углавном на истоку, тако и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Његова симболика је вишеструка, како због станишта, тако и због имена – цвет назван по краљици Наталији Обреновић, познат је и као цвет феникс. Јосиф Панчић ју је открио 1874. у околини Ниша и заштићена је као природна реткост, одабрана је као поменути симбол јер има невероватну способност. Наиме, чак и уколико се потпуно осуши, може поново да оживи ако се залије, тај процес налик васкрсењу, приписује и сећању на српску војску која је, после страшних губитака, успела да се опорави и оствари победу у Првом светском рату. Оно што је синоћ многе одушевило па и нас је то да се овај цвет нашао на грудима прослављеног Немца Јиргена Клопа, тренера Ливерпула који је тако одао почаст српским жртвама.

Желимо да овом приликом укажемо и на једну веома битну ствар, а то је свест нас и свест других за своје претке који су дали оно највредније за нас данас, а то је свој живот. Уколико сте били у новембру у неком Британском граду у последње време, нисте могли а да не приметите њихову колективну свест и поштовање према својим жртвама. Веровали или не, седам дана уочи 11.новембра сви на улици од оних најсиромашнијих преко уличних продаваца до богатих пословних људи сви до једног поносно на својим грудима носе свет мака. На улицама се свирају националне песме, док се упоредно одржавају и званичне манифестације у њихову част. Такође, тих дана свака јавна приредба мора почети минутом ћутања за све жртве док сви учесници на својој одећи истичу овај симбол. Колико год зла нама нанели ми морамо нешто и научити од њих и признати себи да се не одужујемо на адекватан начин онима који су то и те како заслужили. Ми се стидимо да носимо гардеробу са мотивима који симболизују нашу историју и традицију, а камоли да носимо цвет на грудима или да певамо и слушамо националне песме у њихову част.

НАШ ЦВЕТ СЕ ДЕФИНИТИВНО ОСУШИО, АЛИ НЕ ЗАБОРАВИТЕ ДА ИМА МОЋ ДА ПОНОВО ПРОЦВЕТА. МИ СЕ ПИТАМО…

Advertisements