“Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Kао и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.

Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно пођеднако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Kоји претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти. И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало. Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну. Kао на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Kарађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу – у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана…

Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца… Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје…

Требало је поднети сав овај ођедном оживљени ужас. Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима… Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи! А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа. И пробао сам. Набрајајући редом: грех очеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног…

Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово “само одблесци нечег старијег од свега набројаног”. Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је “овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик”. У нешто што нам се и не чини као грех. Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: “Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.”

Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити… Kао и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Kоји су, показало се, често и једини прави. Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу”, већ мудрости.

Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје.

Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога “нека буде воља Твоја”. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско “бунтовништво без разлога”.

Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем. И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације. Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Kолико год да вас боли. Kолико год да вам се чини неиздрживо….”

Владика Николај Велимировић

Advertisements